Vlasnik je jednog od najprestižnijih Frizerskih salona za muškarce u gradu.
Svoje prve korake, kao fotograf, napravio je: 2002-2004. godine, koristeći potpuno običan analogni foto aparat, dok ozbiljnije ulazi u taj svet 2010. godine, kupovinom svog prvog DLSR aparata.
Član je Foto Kino Kluba Paraćin i Foto Saveza Srbije, gde je nosilac F1 zvanja. U 2013-toj dobija i medjunarodno zvanje AFIAP.
Nalazi se na listi 10-najuspešnijih autora u Srbiji za 2012-tu godinu.
Učestvovao na preko 130 kolektivnih izložbi, uglavnom sa FIAP patronatom, u oko 25 zemalja, gde je nagrađen sa preko 80 medalja i pohvala u 11 različitih zemalja, od kojihje najznačajnija: FIAP Gold medalja na konkursu “16th International Exhibition of Photography – Sri Lanka”.
Najdraža nagrada mu je FIAP Bronze medalja na konkursu “14th International Biennial Zena Strakonice- Czech Republic”.
Održao je dve samostalne izlozbe, prvu u svom rodnom gradu Paraćinu, dok je drugu otvorio na poziv Foto Kluba Kozjak u Kumanovu i tu izlozbu istice kao svoj najveći uspeh do sada.
Pored izložbene fotografije vrlo često radi i komercijalnu fotografiju za firme u zemlji i inostranstvu, modnu fotografiju, političke kampanje i Wedding book-ove… na taj nacin finansira svoj kreativni rad.
Svoju strast prema ženi, kao najdivnijem božanskom bicu, uspeo je da spoji sa fotografijom, koja je okupirala u potpunosti njegov zivot.
Pravac u fotografiji koji predstavlja kao svoj prvi izbor, je fine art nude.
Radeći isključivo sa potpuno običnim devojkama i ženama, ne placenim modelima, teži da sazna više, upozna osobu sa kojom saradjuje, sa ciljem da sto bolje prikaže karakter tih osoba na svojim fotografijama, kroz emocije, boje na njihovim telima, slikanje svetlom. Ponekad jednostavno prikaže lepotu samu po sebi.
Sve to sa ciljem da Vama, posmatračima njegovih dela, približi ono sto je doživeo u dugim razgovorima sa tim osobama, kao i svoja razmišljanja, osećanja u trenutku kada su fotografije nastajle.
Megaletoskop je optički aparat koji je dizajnirao Karlo Ponti iz Venecije pre 1867. godine. On predstavlja evolutivni sled aparata koji se zove Aletoskop, koga je Ponti izmislio izmedju 1859 i 1862. godine. Tako je, uglavnom bogati sloj u Italiji toga doba mogao da posmatra fotografije sa specijalnim efektima, u koloru, pre nego je kolor fotografija nastala.
Megaletoskop
Pomoću aparata, gledajući kroz velika sočiva, stvara se optička iluzija dubine i perspektive na fotografiji.
Fotografije su, takodje, prosvetljavane sa druge strane unutrašnjim izvorom svetlosti, kao što je kerozinska lampa, ili putem prirodnog spoljašnjeg svetla.
Ponti, a i drugi zaljubljenici u optiku proizvodili su specijalne fotografije za megaletoskop, koje su za tu priliku posebno bojene.
Sitne rupice na fotografijama su davale vizuelni utisak noćnog osvetljenja i posebnu dramatičnost tim fotografijama.
Fotografija u megaletoskopu
Megaletoskop su često zabunom mešali sa Stereskopom, koji je bio durgačijeg dizajna i davao je druge efekte.
Kako god, megaletoskop je bio sposoban da stvori odedjenu iluziju koja se u nauci zove hromostereopsija.
pozivamo Vas da budete naš gost na manifestaciji Dani fotografije 2013. koja će se održati 31.oktobra,1,2 i 3. novembra u Podgorici, u organizaciji Foto kluba ,,PhotoCG”.
U prilogu Vam šaljemo plan i program manifestacije. Dani fotografije
Ukoliko ste zainteresovani molimo Vas da nam javite najkasnije do 21. oktobra:
kad i kojim prevoznim sredstvom dolazite
koliko dana možete da ostanete
kako bi smo napravili dobru organizaciju.
Svim zainteresovanima koji bi došli pružit ćemo svu logistiku kako bi im obezbijedili smještaj i ishranu po najpovoljnijim uslovima.
Bilo bi nam drago ako uspijete da se organizujete i učestvujete na ovom najvećem fotografskom događaju u Crnoj Gori u ovoj godini.
Činjenica jeste da i ovakvi motivi mogu biti inspirativni, ali prema onome što (na fotografijama koje stižu do nas) imamo priliku da vidimo, to nije slučaj. Razloga za to ima zaista mnogo, ali jedan je veoma važan, a to je kreativnost. Nije dovoljno samo podići fotoaparat i pritisnuti okidač, a o gotovoj fotografiji razmišljati isključivo kroz mogućnosti naknadne obrade.
Bez obzira na to da li snimate za kućni album ili imate veće pretenzije, dobra fotografija uvek će biti primećena jer osmišljavanje kadra i načina prikazivanja neke osobe čini veliku razliku između škljocanja i fotografisanja. Veoma mi se svidelo razmišljanje jednog stranog profesora koji je rekao da ako u tražilu vidiš poznatu sliku, ne treba da fotografišeš!
Snimanje portreta ima svoja pravila, kao i sve ostale oblasti u fotografiji. Za početak, odmah treba reći da, iako je fotografija za dokumenta takođe portret, osim u nekim zaista retkim prilikama, frontalno prikazano lice na kome se jasno vide oba uveta i deo grudi, nije ono što želimo. Portretom u širem smislu mogu da se smatraju sve fotografije koje, dovoljno krupno, prikazuju neku osobu.
Često se dešava da, kada poželite da snimite nečiji portret, osoba ispred vas okrene glavu i kaže kako ne želi da se ”slika” jer ne izgleda dobro na fotografijama. Dve stvari su uzrok ovakvom stavu i obe su apsolutno tačne.
Prvo – skoro sve fotografije koje neko ima u albumu snimljene su pogrešnim objektivom, tj. žižnom daljinom. U većini slučajeva žižna daljina objektiva koji je korišćen obuhvata širokougaono područje. Posledica toga jeste perspektivna distorzija koja bliže objekte čini većim no što stvarno jesu. Na ovako snimljenim portretima to se vidi kao ogroman nos i lice koje kao da je istegljeno prema krajevima snimka.
Drugi razlog loših portreta jeste ugrađeni blic čije ravno i jako svetlo doslovno spljošti lice i uništi svu njegovu plastičnost, tj. trodimenzionalnost. Uz sve to, blicevi ugrađeni u male fotoaparate suviše su blizu osi objektiva i na snimku daju neugodan efekat crvenih očiju.
U ovoj priči o osnovnim pravilima snimanja portreta izbegavaćemo ugrađeni blic, a koristićemo telepoložaj zuma uz osnovna pravila kadriranja. Pravila kadriranja nije previše teško naučiti, a kao i sva pravila, ponekad je njihovo kršenje put ka nečemu novom i zanimljivom.
Na početku treba upoznati pravila kadra. Siguran sam da ste do sada čuli za tzv. ”zlatni presek”. Neki od editora danas imaju, u okviru Crop alata, pomoćnu mrežu, a slična stvar postoji i na fotoaparatima gde čak možete naći linijom nacrtanu siluetu koja označava mesto gde treba smestiti osobu koju snimate.
Na većini kompaktnih fotoaparata nema drugih kontrola fokusa osim automatskih, a najvažnije je da je ravan oštrine zahvatila oči, jer ako su oči mutne, portret jednostavno nije dobar.
Sa D-SLR fotoaparatima kontrola fokusa može biti i ručna, što vam daje dodatnu brzinu u radu jer snimak možete napraviti bilo kog trenutka, bez čekanja da fotoaparat odluči da li je fokus dobar ili ne.
S obzirom na to da ćemo za snimanje portreta najčešće koristiti teleobjektive, sledeći važan faktor jeste vreme eksponiranja. Iako imate na raspolaganju sisteme ”smirivanja”, i dalje je dobro držati se pravila da broj koji označava vreme ekspozicije treba da odgovara žižnoj daljini koju koristite. U praksi to znači da ako je žižna daljina objektiva 250 mm ne bi, bez stativa, trebalo da snimate ekspozicijama dužim od 1/250 sekundi.
Upoznajte osobu
Jedan od svakako najvažnijih uslova neophodnih za snimanje dobrog portreta jeste komunikacija, a nju je najlakše ostvariti ako vam je model poznat od ranije. Ako nije, potrudite se da ostvarite kontakt pre ”glavnog” snimanja, a nije na odmet da tokom tog prvog susreta objasnite šta želite i napravite nekoliko probnih snimaka – kako biste model navikli na fotoaparat. Ovo je neophodno jer ljudi podsvesno pokušavaju da se predstave u ”najboljem svetlu” i imaju potpuno drugu mimiku lica i kretanja (”govor”) tela..
Sa upravo završenog 3. Samita Ex YU Fotografa koji se već tradicionalno održao u Leskovcu, od 10-13.10.2013. godine, imamo čast da objavimo intervju sa našim poznatim umetnicima fotografije – Ivanom Tomanović i Fadilom Šarkijem.
Iz intervjua sa Ivanom Tomanović Pripremila Ivana Ristić
– Vaš fotografski put je započeo na čuvenoj Praškoj akademiji?
– Jeste, davne ’92. sam otišla u Prag, to su bila loša vremena, nisam baš imala novca za studije, pa sam krenula, pa su me izbacili, pa su me ponovo primili. Znate kako, Zapad je surov, imate para studirate, nemate para ne studirate. Sve u svemu, ’99. ja sam magistrirala, mogu da se pohvalim da sam bila dobar student. Divno je kada studirate nešto što volite, profesori su bili fenomenalni, ta škola mi je ostala u jako lepom sećanju. Posle toga, bilo je tu nekih putovanja, traženja iskustava, časopis „Refoto“ kao vrlo bitna stavka u mom životu. Eto, ja sam vezana za njega od 2001. godine, prvo kao pomoćnik urednika, pa glavni urednik, pa sam onda malo otišla na drugu stranu u pedagogiju, od 2009/2010. sam docent na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu. Onda sam napravila pauzu što se tiče uredničkog posla, bila sam samo saradnik u časopisu. U međuvremenu sam počela da radim i kao predavač na beogradskoj privatnoj Akademiji umetnosti (bivša BK). Od ovog utorka sam ponovo u timu časopisa Refoto, Milan Živković i ja smo sada urednički tim, mi smo i onako funkcionisali kao tim, eto, ponovo zajedno radimo, unosimo neke novine. Naravno, internet web izdanje časopisa će postati dominantno, časopis se vraća na ono dvomesečno izdanje, kriza je i na nas uticala, ali ne damo se, ponudićemo neke druge, možda i bolje sadržaje, to će publika reći. Ja, eto, držim predavanja, radionice, dosta radim sa mladima, radim na toj edukaciji, bavim se, ne mogu da kažem teorijom fotografije, bavim se čitanjem fotografije i njenim plasiranjem u medijima, kako je vidimo, kako je prepoznajemo. Bavim se savremenom fotografijom, ona me privlači, interesantna mi je, ali sve to baziram na prilično dobrom znanju o istoriji fotografije i o klasičnim postulatima fotografije.
– Šta je za vas fotografija i šta vas u fotografskom smislu zaokuplja?
– Možda će se čitaoci iznenaditi, ja pričam o savremenoj fotografiji, a ovde sam ponela Jašiku G 124 MAT, fotografi će znati, dakle to je stari dvooki analogni aparat na rol film 6×6, i dalje sam u starim klasičnim procesima, ja volim tu magiju, za mene je fotografija magija. Magija mračne komore, svetlog i tamnog, treba vam mrak da bi napravili sliku, ali bez svetlosti nema te fotografije, pa onda opet ulazite u mrak da bi dobili fotografiju, da bi razvili, pa onda opet tamo puštate svetlo, imate neku kontrolu, ali ne u potpunosti. Za mene je stvarnost samo polazna tačka da bih kreirala neku svoju stvarnost. Volim da se igram sa time, to je magija, totalna magija. Digitalna fotografija, moram da priznam, malo ubija tu magiju, tu je sve dato unapred, rezultat možete da vidite odmah, a ja to ne volim. Ja volim da čekam i volim da pustim vreme da deluje na taj film i moju svest o tome šta sam fotografisala.
Preuzmite integralnu verziju intervjua:
Intervju sa Ivanom Tomanović
Iz intervjua sa Fadilom Šarkijem Priredila i vodila razgovor Ivana Ristić
– Poznato ste ime na našoj fotografskoj sceni, kako su izgledali vaši počeci, šta smatrate početkom svog profesionalnog angažmana?
– Danas, ovih poslednjih dvadesetak godina, fotografi više nisu, uslovno rečeno, profesionalci, jer nije vreme za tako nešto, obzirom da od fotografije ne može da se živi. Mi svi koji radimo živimo za fotografiju. Ja sam počeo kao planinar, ja sam pasionirani planinar. I onda naravno, ako iko ima aparate za fotografisanje, imaju planinari. I to je bilo tako, priroda, priroda, priroda… Onda, tako pošaljete neku fotografiju i onda dobijete neku nagradu, vidite da to neko ceni, onda vas to povuče malo. I tako je krenulo. Međutim, priroda je i dalje, naravno, meni zanimljiva, mislim da je to za mene najvažnija stvar, ali ne fotografišem toliko. Sada sam se, poslednjih sedam-osam godina, okrenuo fotografijama ulice, ljudi, life fotografiji, nekim socijalnim temama, nečemu što je stvar angažovanog fotografa. Tako da sam sada u toj priči sve više. Ja dosta radim, zaista. Malte ne, ako prođe jedan dan kada ne izađem na ulicu, onda to nadoknadim sutradan. Tako da je to važno, morate raditi dosta. Ja imam mnogo fotografija. Na fotografske konkurse nikada nisam poslao istu fotografiju, jer imam toliko fotografija. Ne želim da budem isključiv da kažem da sam ja uvek u pravu, ali imate fotografe koji na deset konkursa šalju iste fotografije. Pa, čekaj, jel’ radiš ti još nešto? Ja stvarno živim za fotografiju i mene to raduje.
– Šta je za vas fotografija?
– Pa, da vam kažem, danas i juče. To je pitanje koje bi moglo da se podeli na dve faze. Danas je to medijum koji će postati meta medijum, kao što neko reče sve će jednog dana postati fotografija. Ne postoji ništa što više nije fotografija. Za mene je to jedna priča. Za mene je to, pošto sam ja dokumentarista, priča o ljudima, zamrznuti trenutak jednog događaja koji se sad desio i nikad se neće ponoviti. Kao što kažu, taj događaj se završio, ali je fotografija nastavila da živi u sećanju. Ostala je tu i ljudi je, naravno, konstantno gledaju i mogu da naprave neku svoju viziju, neku svoju simboliku itd. Za mene je fotografija izuzetan dokument, to je za mene pre svega. Za mene je to život.
– Šta vas očekuje u bliskoj budućnosti?
– Da radim, da i dalje radim ne osvrćući se na dnevnu priču o kojoj sam i sad nešto rekao da je fotografija potpuno zanemarena ovde. Pokušavaću da tu priču malo izvučem iz tog miljea. Volim te kontakte, volim ta druženja, jer to omogućava da se izvučete negde, da neko vidi vaše fotografije. Naravno, radiću i dalje tu moju priču, s tim što, moram priznati, neću raditi toliko puno. Radiću neke male projekte, znači usredsredite se na neki cilj i to radite godinu-dve dana. Ja nemam to ekskluzivno zadovoljstvo da imam mnogo vremena za tako nešto, neki ljudi rade po deset godina, ja nemam vremena, moraću da skratim. Radiću neke projekte, naravno priča će biti ista, ulice, ljudi…angažovana fotografija.
Foto klub “Leskovac”, klub sa izuzetnom tradicijom, pokazao se kao srdačan i nadasve dobar domaćin i organizator. Samit je protekao u radnoj i prijateljskoj amosferi. Precizan program je vodio učesnike iz jedne teme u drugu.
Tema ovogodišnjeg Samita su mladi – rad sa mladima, unapređenje programa za mlade i mogućnosti za saradnju vezanu za te programe.
Učesnici III Samita ex Jugoslavije u Leskovcu
U četvrtak uveče, 10.10.2013. godine, pristigli fotografi iz Ex Jugoslavije, družili su se u Kulturnom centru u prostorijama kluba do kasnih večernjih sati.
Od 8 časova ujutro, sledećeg dana, učesnici su krenuli na izlet. Posetili su živopisni Caričin grad kod Lebana. Prijatne časove su proveli fotografišući i družeći se.
Posle svečanog ručka u Lebanima, u Leskovačkom Kulturnom centru otvorena je izložba mladih autora. Izložbu je, uz prigodnu uvodnu reč, otvorio Goran Švabić.
Nakon toga, održana je panel diskusija: „Mladi i fotografija“, gde su učešće uzeli predstavnici istaknjutih klubova za rad sa mladima: Branko Milešević, predsednik foto kluba „Rada Krstić“ iz Sombora; Milorad Milićević predsednik Udruženja Regiona Srbije i Zoltan Bisak, predsednik foto kluba „Dunavac“ iz Ivanova.
Oni su učesnicima prezentirali dinamiku i metodiku rada sa mladima, ukazali na postignute rezultate, kao i na planove za buduće projekte tog izuzetno značajnog segmenta i nerazdvojnog programa svakog klubskog rada u domenu fotografije
.
U Večernjim satima pred prepunom salom, Doc.mr Ivana Tomanović, predavač na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, održala je predavanje na temu „Jezik nove fotografije“. Posle predavanja učesnici su uzeli učešće u kreativnoj diskusiji o fotografiji.
Nakon toga je otvorena Medjunarodna izložba fotgrafije, kojoj je prisustvovao i otvorio Predsednik opštine Leskovca. Diskusij o fotografiji se nastavila do kasnih večernjih sati uz svečanu večeru, koju su priredili ljubazni domaćini.
Narednog dana, na celodnevnom izletu, ušesnici Samita su imali priliku na načine nezaboravne fotografije u Kanjonu reke Vučjanke. Pauzu su pravili samo za ručak.
Nizale su se impresije, domaćin se postarao da sve funkcioniše besprekorno.
Uveče su predstavnici klubova predstavili svoj rad. Govorili su predstavnici Slovenije, Hrvatske, BiH, Makedonije, Crne Gore i Srbije. Iznedrile su se neke nove ideje za buduću saradnju… Diskusija je nastavljena u ugodnoj atmosferi, uz večeru, do kasnih sati.
U nedelju, 13.10. 2013. posetom „Crvenom selu“, selu paprike, Lokošnici, završen je treći Samit fotografa ex Jugoslavije.
Pri rastanku, oni koji to ranije nisu učinii, razmenili su brojeve telefona i adrese uz nadu i obećanje za neko skoro viđenje i ostvarenje plodne saradnje na polju fotografije.
Diagonal Method (DM) je “metod” kompozicije koji je u maju 2006. slučajno otkrio Edwin Westhoff. On je istraživao odnose koji su u fotografiji, odnosno likovnoj umetnosti, poznati pod nazivom “Pravilo trećina”. Diagonal Method za sada nije potvrđena teorija, ali nije ni derivat pomenutog pravila trećina i pravila zlatnog preseka. Ovaj metod je registrovan 23. oktobra 2006. u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu pod brojem Txu-328-140 i Amsterdamu (Merkplaats) pod brojem 4.620517.1, 23. jun 2006.
Edwin Westhoff u svom tekstu tvrdi:
Tehnička strana metoda dijagonale je jednostavna: Svaki ugao umetničkog dela (slike, fotografije, grafike…) može se podeliti na dva ugla od 45 stepeni. Linija koja deli ugao od 90 stepeni naziva bisekciona linija (bisekciona linija je ona koja deli ugao na dva jednaka dela). Proučavajući slikarstvo ili fotografiju može se primetiti da autori intuitivno postavljaju važne elemente baš na dijagonalu, s mogućim odstupanjem od jednog do jednog i po milimetra. Diagonal Method je nazvan tako jer su te linije takodje matematičke dijagonale dva preklapajuća kvadrata koji zajedno čine pravougaonik, (pogledaj sliku 1).
Slika 1.
Westhoff smatra da gledaoci kao i umetnici sliku posmatraju prateći bisekcione linije ili dijagonale.
Razlika između postojećih teorija kompozicije (pravilo trećina i zlatnog preseka) i metoda dijagonale je u tome što potonji nije usredsređen na stvaranje dobre kompozicije, već na pronalaženje detalja koji su umetniku važni u psihološkom ili emotivnom smislu. Gledano na tom nivou, metod dijagonale potpuno je subjektivan. On se ne bavi postavljanjem linija ili oblika na odredjeno mesto sa namerom da kadar bude kompoziciono dobar.
Metod dijagonale možemo upotrebiti kako bismo otkrili šta je umetniku bilo važno. Pozicioniranje važnih detalja umetnik je uradio najverovatnije nesvesno. Zato je metod dijagonale tako precizan. Naravno, moguće je drugačiji izrez napraviti i kasnije kako bi detalji koji su fotografu važni zauzeli mesto negde na dijagonalama.
Metod dijagonale
Kadar na filmu leica formata ili na full frame čipu je pravougaonik čiji je odnos strana 2:3. U tom pravougaoniku mogu se iscrtati dva kvadrata koji se
preklapaju po sredini (slika 1). Otkrio sam da umetnici poput Rembranta, slavni fotografi, ali i fotografi amateri, često postavljaju detalje, kao što su na
primer oči kod portreta, tačno na dijagonale, kaže Westhoff.
Da bih testirao ovu tvrdnju koristio sam providan lejer sa samo jednom bisekcionom linijom (vidi sliku 2).
Slika 2.
Da biste proverili tačnost metoda dijagonale neophodno je precizno poravnati ugao ovog lejera sa četiri ugla umetničkog dela na kome želite da proverite teoriju. (Nije moguće videti koji detalji leže na liniji dijagonale bez providnog lejera.) Važni detalji slike mogu se naći na putu bilo koje od četiri dijagonale. Tačke na slici 3 mogu predstavljati takva mesta. Na slici formata 30x20cm detalji često leže na dijagonali sa odstupanjem od 1-1,5mm. Preciznost tih ponavljanja bila je odlučujući detalj Westhoffovog istraživanja. Ako bi metod dijagonale bio neprecizan koliko je to pravilo zlatnog preseka, odrekao bih se svih svojih istraživanja, tvrdi Westhoff. Tražio sam teoretsko objašnjenje metoda dijagonale u knjigama koje se bave kompozicijom ali nisam našao ništa upotrebljivo. Rudolf Arnheim, u svom klasiku “Umetnost i vizuelna percepcija”, pominje kvadrat, “iznudjene linije” i “iznudjena polja”, ali čudno je da nema ni jedne reči o umetnosti pravougaonika. Njegovo istraživanje bavi se samo delima kvadratnog formata.
Slika 3
Brian Thomas, u svom delu “Geometrija i piktoralna kompozicija” testira 98 slavnih slika pronašavši u tim radovima mnogo geometrijskih formi, međutim nije došao do zaključka koji se odnosi na korišćenje jednog metoda više od drugih. Mislim da je čudno da nije pronašao ništa ubedljivo. Međutim, da nisam sproveo vizuelni eksperiment, verovatno je da ni sam ne bih pronašao ništa interesantno. Moje istraživanje nisam započeo od teorije već gledanjem i eksperimentisanjem. Takođe, moja namera nije bila da tražim dijagonalne forme u umentosti niti da otkrijem novi kompozicioni metod. (Sam eksperiment biće objašnjen kasnije.) Za mene je važno da dijagonalni metod funkcioniše i tamo gde pravilo trećina i zlatnog preseka ne funkcioniše. (Pravilo trećina se može upotrebiti kako bi izbegli postavljanje malih i srednjih objekata u centar kadra, ali ni tu nema pravila. Takođe, ne postoje studije kojima je teorija pravila trećina dokazana).
Najveća razlika između dijagonalnog metoda i pravila trećina je da autori ne stavljaju svesno bilo kakav detalj poput cigle ili lampe na odredjeno mesto u kadru samo sa namerom da poboljšaju kompoziciju, već da nesvesno traže mesto koje im je emotivno i psihološki važno i onda tu postavljaju važne elemente slike. Prva fotografija koju sam na taj način testirao bio je portret koji je snimio jedan od mojih učenika (slika. 4). Rezultat me je iznenadio, neću reći šokirao, jer se dijagonala našla tačno u centru oka modela (žuta linija).
Slika. 4 (Crne linije pokazuju pravilo trećina)
Zaključak
Metodom dijagonale možemo otkriti skrivenu tačku interesa na umetničkim delima.
Detalje možemo postaviti na sve četiri dijagonale.
Na jednolične pejzaže i arhitekturu pravilo dijagonala nije primenjivo.
Dijagonalni metod najčešće se može otkriti kod portreta i u socijalnoj fotografiji.
Dijagonalni metod je koristan ukoliko kasnije poželimo da promenimo izrez fotografije.
Ponekad linije koje formiraju elementi fotografije, poput ruku, nalaze se na, ili čine paralele dijagonala.
U reklamama, male stvari poput satova ili oka modela često leže na dijagonalama.
Detalji koji su važni za umetnika gotovo uvek leže do 1 milimetar od dijagonale.
Fotografije i slike
Spencer Platt, Pobednička fotografija World Press 2006
Fotografija: Spencer Platt, Pobednička fotografija World Press 2006
Četiri dijagonale prelaze preko očiju četiri osobe u autu.
Na ovoj fotografiji pod nazivom “Glad” vidimo mršavu devojku, toliko mršavu da je njena odeća sužena štipaljkama.
Diskutabilno je da li bi neko ko nije jeo danima i ko je vrlo gladan, prvo pojeo čokoladu ako je imao drugi izbor, ali možemo reći da je trenutak na slici pojačan dijagonalom koja polazi iz levog ugla i prolazi izmedju zuba devojke i table čokolade. Primećuje se da dijagonala ne prolazi kroz njeno oko, i da je distanca izmedju dijagonale i oka 5mm. Dijagonala često prolazi kroz oko ali ne i ovde, jer oko nije najbitniji deo slike. Preciznost metoda dijagonale je zapanjujuća.
Integralnu verziju Metoda djagonale možete preuzeti ovde:
Otvaranje izložbe 1. oktobra u 20h do 27. oktobra 2013.
u Kafe-knjižari “Meduza”, Gospodar Jevremova 6, Beograd
Umetnički direktor / David Pujadó
Nevena Poledica rođena je 1987. godine u Arilju. Nakon diplomiranja na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 2011., fotografija spontano postaje deo njenog svakodnevnog života.
Za nju, kao amatera, ona predstavlja polje apsolutne kreativne slobode.
Pomoću, uglavnom, anlogne fotografije prepušta se eksperimentisanju po pitanju tehnike, motiva, boja i kompozicije, pokušavajući da istraži neku drugu estetiku svoje realnosti u koju trenutno nije zaljubljena.
Rezultati , često nadrealni, poput scena iz snova, predstavljaju svet neočekivanog, nekontrolisanog i nesvesnog.
Milan Živković je rođen 29. februara 1960. godine u Bavaništu, Banat.
Od 1984. počinje sa radom u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu kao preparator Zoološkog odeljenja, da bi sledeće godine počeo da radi kao fotograf i dizajner.
Od 2002. do 2005. godine radi kao urednik Foto galerije Centra za kulturu u Kovinu.
Od 2005. radi kao izvršni, a od 2012. kao glavni urednik časopisa Refoto.
Tokom 18-godišnjeg rada u muzeju, fotoaparatom je dokumentovao i ilustrovao veliki broj dešavanja, izložbi i publikacija vezanih za prirodu u zemlji i inostranstvu.
Neprekidno populariše fotografisanje prirode i posebno makro-fotografiju. Insistira na isključivom snimanju živih i slobodnih životinja pa je na taj način postao jedan od vodećih fotografa u toj oblasti kod nas.
Broj objavljenih fotografija tokom rada u Prirodnjačkom muzeju veći je od 1000 i njima su ilustrovani razni stručni i naučni radovi: od Muzejskog glasnika do Brehm-ovih knjiga. Uradio je i 11 fotografskih projekata vezanih za prirodu koji su imali više od 100 postavki u preko 20 gradova kod nas i u inostranstvu (Portugal, Francuska i Bugarska), ne računajući zemlje Ex-Yu .
Fotografije je izlagao od prostora Srpske akademije nauka do malih, seoskih galerija. U gradu Šumenu u Bugarskoj začetnik je umetničke zbirke, jer je tom gradu, u kome je više puta izlagao, poklonio kompletnu izložbu.
Pored klasičnih izložbi tokom godina održao je i više od 100 projekcija dijapozitiva i predavanja vezanih za Muzej, Speleološki odsek Beograda (čiji je bio član) ili rad sa decom. Održao je veliki broj škola fotografije, dvadesetak ekoloških škola gde su osnovno nastavno sredstvo bili fotografije i dijapozitivi, kao i desetak predavanja i tribina o digitalnoj fotografiji: snimanju, obradi i printu.
Jedna mala zanimljivost vezana za prezentacije jeste da je 1997. u Parizu, na dodeli nagrade za životno delo, kapetanu Kustou prikazana jedna od tih multimedijalnih prezentacija realizovana u saradnji sa još dvojicom kolega.
Tokom perioda dugog više od četrdeset godina (od trenutka kada je sa deset godina dobio svoj prvi Smena 8 fotoaparat) koristio je najraznovrsniju fotografsku opremu među kojom se našlo i par Nikkormata i Nikomata, dva Nikona F, Nikon F2 i Nikon F5. Pojava digitalnih fotoaparata navodi ga da kupi Nikon Coolpix 5000, prvi “digitalac” koji je ozbiljno koristio. Nakon toga slede Nikon D70, Nikon D200, Nikon D3, Nikon D4…
Rođen je 1951.g. Školovanje je završio u Sarajevu. Od 1992 živi i radi u Tuzli.
Fotografijom se bavi od 1969. godine. Učestvovao je na preko 400 izložbi u zemlji i inostranstvu, te dobio više nagrada i pohvala.
Održao je tri samostalne izložbe. Nosilac je zvanja instruktora fotografije i kandidat majstora fotografije, kao i zvanja FIAP.
Od 1986. godine predsjednik je Foto saveza Bosne i Hercegovine. Bio je član predsjedništva Foto saveza Jugoslavije. Pokretač je časopisa Fotografija i Foto Fokus.
Dobitnik je najviših nagrada i priznanja za društveni rad u fotografiji i tehničkoj kulturi. Bio je član Foto kluba “26 novembar” i Foto kino video kluba “Novi grad” u Sarajevu, a danas je član Foto kluba Tuzla. Od 1988. rukovodio je Galerijom fotografija Novi grad Sarajevo, u kojoj je do 1992. godine održano 44 izložbe.
Trenutno je predsjednik Asocijacije za umjetničku fotografiju u BiH i član Umjetničkog savjeta za dodijelu fotografskih zvanja.
