Diagonal Method (DM) je “metod” kompozicije koji je u maju 2006. slučajno otkrio Edwin Westhoff. On je istraživao odnose koji su u fotografiji, odnosno likovnoj umetnosti, poznati pod nazivom “Pravilo trećina”. Diagonal Method za sada nije potvrđena teorija, ali nije ni derivat pomenutog pravila trećina i pravila zlatnog preseka. Ovaj metod je registrovan 23. oktobra 2006. u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu pod brojem Txu-328-140 i Amsterdamu (Merkplaats) pod brojem 4.620517.1, 23. jun 2006.
Edwin Westhoff u svom tekstu tvrdi:
Tehnička strana metoda dijagonale je jednostavna: Svaki ugao umetničkog dela (slike, fotografije, grafike…) može se podeliti na dva ugla od 45 stepeni. Linija koja deli ugao od 90 stepeni naziva bisekciona linija (bisekciona linija je ona koja deli ugao na dva jednaka dela). Proučavajući slikarstvo ili fotografiju može se primetiti da autori intuitivno postavljaju važne elemente baš na dijagonalu, s mogućim odstupanjem od jednog do jednog i po milimetra. Diagonal Method je nazvan tako jer su te linije takodje matematičke dijagonale dva preklapajuća kvadrata koji zajedno čine pravougaonik, (pogledaj sliku 1).
Slika 1.
Westhoff smatra da gledaoci kao i umetnici sliku posmatraju prateći bisekcione linije ili dijagonale.
Razlika između postojećih teorija kompozicije (pravilo trećina i zlatnog preseka) i metoda dijagonale je u tome što potonji nije usredsređen na stvaranje dobre kompozicije, već na pronalaženje detalja koji su umetniku važni u psihološkom ili emotivnom smislu. Gledano na tom nivou, metod dijagonale potpuno je subjektivan. On se ne bavi postavljanjem linija ili oblika na odredjeno mesto sa namerom da kadar bude kompoziciono dobar.
Metod dijagonale možemo upotrebiti kako bismo otkrili šta je umetniku bilo važno. Pozicioniranje važnih detalja umetnik je uradio najverovatnije nesvesno. Zato je metod dijagonale tako precizan. Naravno, moguće je drugačiji izrez napraviti i kasnije kako bi detalji koji su fotografu važni zauzeli mesto negde na dijagonalama.
Metod dijagonale
Kadar na filmu leica formata ili na full frame čipu je pravougaonik čiji je odnos strana 2:3. U tom pravougaoniku mogu se iscrtati dva kvadrata koji se
preklapaju po sredini (slika 1). Otkrio sam da umetnici poput Rembranta, slavni fotografi, ali i fotografi amateri, često postavljaju detalje, kao što su na
primer oči kod portreta, tačno na dijagonale, kaže Westhoff.
Da bih testirao ovu tvrdnju koristio sam providan lejer sa samo jednom bisekcionom linijom (vidi sliku 2).
Slika 2.
Da biste proverili tačnost metoda dijagonale neophodno je precizno poravnati ugao ovog lejera sa četiri ugla umetničkog dela na kome želite da proverite teoriju. (Nije moguće videti koji detalji leže na liniji dijagonale bez providnog lejera.) Važni detalji slike mogu se naći na putu bilo koje od četiri dijagonale. Tačke na slici 3 mogu predstavljati takva mesta. Na slici formata 30x20cm detalji često leže na dijagonali sa odstupanjem od 1-1,5mm. Preciznost tih ponavljanja bila je odlučujući detalj Westhoffovog istraživanja. Ako bi metod dijagonale bio neprecizan koliko je to pravilo zlatnog preseka, odrekao bih se svih svojih istraživanja, tvrdi Westhoff. Tražio sam teoretsko objašnjenje metoda dijagonale u knjigama koje se bave kompozicijom ali nisam našao ništa upotrebljivo. Rudolf Arnheim, u svom klasiku “Umetnost i vizuelna percepcija”, pominje kvadrat, “iznudjene linije” i “iznudjena polja”, ali čudno je da nema ni jedne reči o umetnosti pravougaonika. Njegovo istraživanje bavi se samo delima kvadratnog formata.
Slika 3
Brian Thomas, u svom delu “Geometrija i piktoralna kompozicija” testira 98 slavnih slika pronašavši u tim radovima mnogo geometrijskih formi, međutim nije došao do zaključka koji se odnosi na korišćenje jednog metoda više od drugih. Mislim da je čudno da nije pronašao ništa ubedljivo. Međutim, da nisam sproveo vizuelni eksperiment, verovatno je da ni sam ne bih pronašao ništa interesantno. Moje istraživanje nisam započeo od teorije već gledanjem i eksperimentisanjem. Takođe, moja namera nije bila da tražim dijagonalne forme u umentosti niti da otkrijem novi kompozicioni metod. (Sam eksperiment biće objašnjen kasnije.) Za mene je važno da dijagonalni metod funkcioniše i tamo gde pravilo trećina i zlatnog preseka ne funkcioniše. (Pravilo trećina se može upotrebiti kako bi izbegli postavljanje malih i srednjih objekata u centar kadra, ali ni tu nema pravila. Takođe, ne postoje studije kojima je teorija pravila trećina dokazana).
Najveća razlika između dijagonalnog metoda i pravila trećina je da autori ne stavljaju svesno bilo kakav detalj poput cigle ili lampe na odredjeno mesto u kadru samo sa namerom da poboljšaju kompoziciju, već da nesvesno traže mesto koje im je emotivno i psihološki važno i onda tu postavljaju važne elemente slike. Prva fotografija koju sam na taj način testirao bio je portret koji je snimio jedan od mojih učenika (slika. 4). Rezultat me je iznenadio, neću reći šokirao, jer se dijagonala našla tačno u centru oka modela (žuta linija).
Slika. 4 (Crne linije pokazuju pravilo trećina)
Zaključak
- Metodom dijagonale možemo otkriti skrivenu tačku interesa na umetničkim delima.
- Detalje možemo postaviti na sve četiri dijagonale.
- Na jednolične pejzaže i arhitekturu pravilo dijagonala nije primenjivo.
- Dijagonalni metod najčešće se može otkriti kod portreta i u socijalnoj fotografiji.
- Dijagonalni metod je koristan ukoliko kasnije poželimo da promenimo izrez fotografije.
- Ponekad linije koje formiraju elementi fotografije, poput ruku, nalaze se na, ili čine paralele dijagonala.
- U reklamama, male stvari poput satova ili oka modela često leže na dijagonalama.
- Detalji koji su važni za umetnika gotovo uvek leže do 1 milimetar od dijagonale.
Fotografije i slike
Fotografija: Spencer Platt, Pobednička fotografija World Press 2006
Četiri dijagonale prelaze preko očiju četiri osobe u autu.
Na ovoj fotografiji pod nazivom “Glad” vidimo mršavu devojku, toliko mršavu da je njena odeća sužena štipaljkama.
Diskutabilno je da li bi neko ko nije jeo danima i ko je vrlo gladan, prvo pojeo čokoladu ako je imao drugi izbor, ali možemo reći da je trenutak na slici pojačan dijagonalom koja polazi iz levog ugla i prolazi izmedju zuba devojke i table čokolade. Primećuje se da dijagonala ne prolazi kroz njeno oko, i da je distanca izmedju dijagonale i oka 5mm. Dijagonala često prolazi kroz oko ali ne i ovde, jer oko nije najbitniji deo slike. Preciznost metoda dijagonale je zapanjujuća.
Integralnu verziju Metoda djagonale možete preuzeti ovde:
Edwin Westhoff
Prevod: Zoran Đorđević MF AFIAP