Teskobno je kada se slikar suočava sa belinom platna, pisac sa belinom hartije, čak i kada se ova beskonačna belina otelovljuje na obojenom monitoru računara.
Svako takvo suočavanje iznova otvara pitanje suštine umetnosti, estetike i lepote, koje hiljadama godina živo zaokuplja stvaraoce i mislioce.
Uzmimo zatim slučaj fotografa: on se, umesto sa vakuumom nedostajućeg, suočava sa bogatstvom raznolikosti sveta, i dok je, na primer, pisac u mogućnosti da niže stranicu za stranicom za razvijanje svojih misli, dotle je fotograf omeđen tražilom foto- aparata, u taj ram mora da zgusne ono što želi da iskaže u datom trenutku. Ili je, možda, i ovaj virtuelni okvir moguće proširiti?
Da bismo dobili odgovor na to pitanje, moramo se malo osvrnuti na istorijat estetike.
U razmišljanjima o estetici Đovanija Segantinija (Giovanni Segantini), italijanskog slikara iz 19. veka, nailazimo na njegovu dilemu: prikazivanje prirode u nedostatku misaone produbljenosti tek je puka materijalna reprodukcija; istovremeno, autorova ideja ugrađena u njegovo delo protokom vremena zamire, ukusi se menjaju, zamisao autora zastareva, da bi na kraju, kao vrednost i lepota, ostala samo puka reprodukcija prirode.
Ovaj umetnik kratkog životnog veka našao je sledeći odgovor na svoju stvaralačku dilemu: „Lepota ne postoji u prirodi, lepota je samo naša ideja”. Njegova misao vraća nas u 4. vek pre naše ere, naime, i Platon je na sličan način razmišljao u svojim dijalozima o suštini lepote.
Vidimo, dakle, koliko je čoveku važna lepota, hiljadama godina pokušava da shvati njenu prirodu i suštinu. Samo što umetnost nije priča o lepoti, zadatak joj nije da očara, već da uznemiri.
Segantini sučeljava dva pogleda: po jednom, stvaralaštvo samo onda može postati vanvremenska umetnost ako autor misaono obradi materiju, dok će, po drugom, opstati samo jednostavno, naivno, verno reprodukovana materija, dok će lična interpretacija, komentari i varijacije propasti kroz sito vremena. Segantini, koji je živeo od 1858. do 1899, na izazov belog platna dao je sledeći odgovor: „Budući da je umetničko delo interpetacija prirode, što više duhovnih elemenata sadrži i što ih plemenitijim osećanjima i formama reprodukuje, to se više udaljava od trivijalnog doživljaja. Umetničko delo mogu ocenjivati samo oni koji su dugotrajnom i strpljivom ljubavlju bili u stanju da svoj duh uzdignu do shvatanja i prihvatanja svih tih elemenata”.
Ubeđen sam da ove misli, uobličene januara 1891. godine, podjednako vrede i u drugoj deceniji trećeg milenijuma, te da će nas približiti i razumevanju apstraktnih ostvarenja somborskog foto-umetnika Ištvana Viraga. Mada, ta su dela poput neke gerile koja narušava granice, snažno nasrće na kanonske kapije. Takvo nepristojno prekoračenje granica struka je teško prihvatala . Mnogo je vremena proteklo dok, na primer, likovni umetnički establišment u Mađarskoj nije prihvatio kao ravnopravnog člana Mađarsko elektrografsko udruženje i dok u fotografskim krugovima apstraktna fotografija nije doživela priznanje.
Fotografija zapravo čuva jednu latentnu sliku za koju je – kazano rečima foto-umetnika Zoltana Mošera(Moser Zoltán) – „bitno ono što prikazuje – bez toga nema fotografije, bez toga ne bi ni postojala – ali njena suština je ono, i to je značajnije, što ne prikazuje. Mogao bih i tako, pomalo zagonetno, da formulišem, ono što se nalazi iza papira i slike”.
Apstrakcije Ištvana Viraga bazirane su na snažnoj manifestaciji te latentne slike, njenu ekspoziciju očekuju od gledalaca.
Vizuelno stvaralaštvo Ištvana Viraga kretalo se umetničkom putanjom neuobičajenom za fotografe, ali zato čestom među likovnim stvaraocima.
Krenuo je od najzahtevnijeg fotografskog izražajnog sredstva, dijapozitiva, bazičnog snimka koji ne omogućava nikakvu manipulaciju, da bi stigao do „laboratorijskog rada“ koji zadire u sve segmente fotografije. Jedina zajednička nit je da stvaralac u oba slučaja maksimalno vlada vizuelnim prostorom.
Ko je slikao dijapozitive zna da to traži visoku školu fotografije: treba pronaći savršenu kompoziciju, najizražajniji izrez, idealnu dubinsku oštrinu, optimalnu ekspoziciju, odgovarajuće filtere jer se nakon pritiskanja okidača na fotoaparatu više ništa ne može menjati na snimku, nakon razvijanja su svi parametri konačni. Kod slika koje su rađene sa negativa, pa i kod instant polaroidnih snimaka postoji mogućnost različitih naknadnih intervencija kojima se osnovni snimak može doterivati, eventualno popraviti. Dijapozitiv, dakle, zahteva potpunu disciplinu i stručno znanje. Ako bismo tražili likovnu analogiju radi poređenja, završena škola crtanja bi mogla odgovarati tome. Stvaralac poznaje složeni sistem tačaka, linija, ravni, površina, tekstura, valera, akcenata i praznina. Od tih usvojenih elemenata treba zatim da realizuje svoj vizuelni svet.
Ovaj proces se odigrao i u Viragovom poimanju fotografije. Neko vreme je dijapozitiv za njega bilo gotovo, dovršeno delo, konačni produkt fotografije, otelotvorena slikovna realnost. Odjednom se, međutim, njegova stvaralačka koncepcija okrenula za sto osamdeset stepeni. Ono što je dotad važilo za gotovo delo, odjednom je postalo sirovina. Ne poput zatvorenog grafičkog sadržaja nego – govoreći ponovo analogijom likovnog izraza – poput boje istisnute iz tube na paletu, upotrebljivog kolorita, od čega uz pomoć naučenog u školi crtanja iz jednog vizuelnog ostvarenja realizuje drugo vizuelno delo. Laboratorijskim radom, ali ne pored aparata za uvećavanje i među tacnama sa hemikalijama nego pred ekranom kompjutera.
Računar je laboratorija fotografije, ali ga Ištvan Virag ne koristi za doterivanje, popravljanje, prekomponovanje svojih snimaka nego za realizaciju novih površina, novih struktura, novog kolorita, novih tekstura, rečju, novog vizuelnog ostvarenja. A taj postupak ga iz sveta fotografije prevodi u likovnu umetnost.
Polazeći od toga da Ištvan Virag između čulnog iskustva i realizovanog dela ubacuje jednu informacionu jedinicu – fotografiju – drugi deo postupka bez dileme možemo nazvati apstrakcijom, budući da vizuelne sadržaje fotografije radikalno razlaže na njene gradivne elemente, boje, linije, površine. Tako nastala nefigurativna ostvarenja, pak, hrabro možemo uvrstiti u konkretne umetničke pojmovne okvire.
Dve glavne karakteristike foto-slikarstva Ištvana Viraga su uverljiva impresivnost i eksperimentisanje. Zajedno ih možda možemo nazvati prenebregavanjem konvencija. Fine teksture, izražajni rasteri, kapilarne strukture, dimenzionalističke kompozicije, kubistički matriksi na njegovim fotografijama nedvosmisleno svedoče da se posmatrač suočava sa jednom vrstom neeuklidovske umetnosti, iz slikarstva transponovanom fotografskom umetničkom mutacijom.
Postavka sadrži imaginaran pejzaž koji se jednoznačno može svrstati u okvire lirske apstrakcije, dok su katedrale svetla ipak bliže fraktalnim kreacijama nastalim putem multiplikacijskog algoritma, upućujući na svojevrsnu transdimenzionalnu poetiku. Vizuelno su okupirajuće deformisane, razbijene površine u čijoj obojenosti se prosto sukobljavaju svet redukovanih boja i jarki kolorit, plesnivoružičasta boja mesa i crvenilo arterijske krvi, presno zelenilo hlorofila.
Česti motivi na slikama su lukovi, kao i kosmičke površine jakog asocijativnog naboja, prizivajući na momente iz prvobitnog haosa amorfne forme, koje menjaju svoj oblik pod uticajem jakog gravitacionog polja, tragajući za mogućim trenutkom svog eksplozivnog preobražaja. Na ovim slikama javlja se očaj likova zarobljenih ispod nefigurativnosti.
Naravno, zahvaljujući našim asocijacijama, čini se da iza formi, boja i površina gnusni vanzemaljci, prestravljene ribe, žalobne vrane, plen vrebajuća račja klešta nastoje da rastrgnu površinu slike koja ih je zarobila, mada se na njoj pojavljuju samo boje, uglaste, okrugle ili amorfne forme, zamrznute talasaste površine, naizgled realizovane slikarskim sredstvima, priborom.
Da li je onda, konačno, umetnost Ištvana Viraga slikarstvo, ili fotografija?
Gledajući sredstvo – ovo poslednje, imajući u vidu krajnji rezultat – ono prvo, i ovo dvojstvo ne pokriva izraz koji koristim: fotoslikarstvo.
Pre bismo je mogli nazvati svojevrsnom digitalnom umetničkom mutacijom kojoj osobenost daje slikarski senzibilitet Ištvana Viraga.
Jožef J. Fekete,
redovni član Mađarske akademije umetnosti
Budimpešta, 09.05.2014.
Galerija Doma kulture Kišpešt
