Dubinska oštrina

Dubinska oštrina (engl. depth of field) predstavlja udaljenost između najbliže i najdalje tačke koja na fotografiji izgleda oštro.
Sve ono što se nalazi izvan polja dubinske oštrine (ispred najbliže oštre tačke ili iza najdalje oštre tačke) podleže određenom stepenu zamućenja. Što se objekat nalazi dalje od polja dubinske oštrine, to će on na fotografiji biti mutniji.
Dubinska oštrina zavisi od međusobne udaljenosti objekata na fotografiji, fokusa i otvora blende.

Slika: Prvi plan je zamućen (ograda), srednji plan je oštar (ptica), dok je zadnji plan takođe zamućen. Polje dubinske oštrine je veoma kratko, taman dovoljno da obuhvati pticu, ali ne i ono što se nalazi ispred ili iza nje.

Čemu služi dubinska oštrina?
Zamislite da se nalazite na bazaru prepunom sveta i šarenih predmeta, i želite da slikate neku osobu. Velika šansa je da će se lice te osobe neminovno utopiti u šaroliku pozadinu. Međutim, vi želite da na njemu bude akcenat, da izdvojite lice iz pozadine. To ćete najbolje postići ako na fotografiji lice bude savršeno oštro, a pozadina zamućena.
Ili, recimo, želite da slikate neku građevinu, ali se ispred nje nalaze neki kontejneri, parkirani automobili ili nešto slično što ne želite na fotografiji. U tom slučaju želite da građevina (koja se nalazi u drugom planu) bude oštra, a kola i kontejneri (koji su u prvom planu) budu zamućeni.
Ukoliko fotografišete niz predmeta koji se nalaze na različitim udaljenostima od vas, dubinska oštrina vam omogućava da izdvojite neke od njih. Oni predmeti koji se nalaze u polju dubinske oštrine biće oštri, dok će ostali biti zamućeni.

Slika: Prvi plan (ograda) je zamućen, dok je sve iza njega oštro.

Kakav je fotoaparat potreban za dubinsku oštrinu?
Kompaktni digitalni fotoaparati veoma se slabo snalaze sa dubinskom oštrinom. Poluprofesionalni aparati mogu da daju veoma dobre rezultate, a profesionalni su najbolji za igranje sa dubinskom oštrinom.

Kolika dubinska oštrina nam je potrebna?
Malo polje dubinske oštrine znači da je oštar samo mali deo onoga što aparat vidi. Ovo nam je potrebno kada želimo da izdvojimo jedan predmet iz niza međusobno malo udaljenih predmeta.
Veliko polje dubinske oštrine znači da je oštro gotovo sve što aparat vidi. Ovo koristimo kada slikamo pejzaže, čiji su delovi međusobno jako udaljeni, a želimo da sve bude oštro – i drveće nedaleko od nas, i planina daleko na horizontu.

Kako se postiže dubinska oštrina?
Kada kažemo da je nešto u fokusu, to znači da će to nešto biti oštro na fotografiji. Na digitalnim fotoaparatima, fokus vidimo u obliku jednog ili više pravougaonika koji nam na ekranu pokazuju šta će biti oštro. Obično fokusiramo tako što dugme za fotografisanje pritisnemo do pola, sačekamo da se pojavi pravougaonik (ili pravougaonici) koji označavaju šta je u fokusu, a zatim dugme pritisnemo do kraja.
Radi pojednostavljivanja, možemo reći da se polje dubinske oštrine prostire 1/3 ispred i 2/3 iza objekta koji se nalazi u fokusu.

Slika: Ljudi u pozadini su mutni, ali bilo bi dobro da su još mutniji, da se stapaju u jednu mutnu pozadinu portreta u prvom planu. Međutim, ova fotografija snimljena je kompaktnim fotoaparatom, koji se slabo snalazi sa dubinskom oštrinom. Može da je izvuče u izvesnoj meri, ali ne očekujte previše.

Dubinska oštrina zavisi od tri stvari:
1) međusobna udaljenost objekata
2) žižna daljina objektiva (= zum)
3) otvor blende
Što je drugi objekat bliže fokusiranom objektu, veća je šansa da će se nalaziti u polju dubinske oštrine, te da će i on biti oštar.
Što je zum veći, polje dubinske oštrine je kraće. Recimo, u pomenutom primeru fotografisanja osobe na bazaru, ukoliko jako zumiramo tu osobu i ukoliko je ona u fokusu, sve ono ispred i iza nje će biti zamućeno.
Što je blenda otvorenija (manji f-broj), polje dubinske oštrine je kraće.
Ako želimo kratko polje dubinske oštrine (izdvajamo jedan objekat, a sve ispred i iza njega je mutno) treba da:
1) što više otvorimo blendu,
2) što jače zumiramo taj objekat,
3) pazimo da neposredno ispred ili iza objekta koji želimo da izdvojimo (dakle na maloj udaljenosti od njega) nema drugih objekata.
Tačka 3) ne zavisi toliko od onoga koji fotografiše, ali tačke 1) i 2) mogu se postići otvaranjem blende i zumiranjem objekta koji želimo da izdvojimo.
Ako želimo dugačko polje dubinske oštrine (na fotografiji je sve oštro – prvi, drugi i treći plan)) treba da:
1) što više zatvorimo blendu (što manji f-broj)
2) koristimo što manji zum.

Slika: Grana u prvom planu je zamućena, dok su jabuke i trava u fokusu. Tako smo granu, koja nam se nalazi mnogo bliže, učinili sporednom na fotografiji.

Nova “Sun & Cloud” kamera od Superheadz iz Japana, je prva generacija digitalnih kamera sposobnih da snimaju fotografije i video, a napajaju se solarnom energijom.

Na vrhu kamere, nalazi se solarni panel koji generiše električnu energiju i kamera se automatski puni. Kamera se takođe može puniti ručno, kinetičkom energijom – okretanjem poluge zamajca, ili putem USB konekcije.

Može se koristiti svuda, bez brige da li će baterija izdržati ili ne!
Ne dozvolite da vas prevari minimalistički dizajn kamere. Sun & Cloud je sposobna da kreira veoma kvalitetne fotografije i video zapise.

Ugrađeno je 15 filtera koji pomažu u kreiranju krajnjeg izgleda fotografija, kamera ima 3 mega piksela i tri različita modusa snimanja: normalni (150 cm), portret (60 ~ 150cm) i makro mod (25 ~ 35cm).

Preteča fotografije je tzv. “camera obscura“,  koju su koristili slikari pejzaža i portretisti sve do devetnaestog veka. Međutim, suština fotografije je da se ona mora sama stvoriti i zadržati na nekom fotoosetljivom materijalu.

Problem s ranom fotografijom je bio upravo u tome kako sliku zadržati. Postojali su, naime, materijali koji su u dodiru sa svetlom menjali boju i koji bi onda u kombinaciji s camerom obscurom davali fotografije, ali one nisu bile trajne.

Problem je 1825. rešio Nicéphore Niepce. Njegova metoda je zahtevala višečasovnu ekspoziciju uz jako dnevno sunce. Ipak, njegova metoda se nije pokazala najboljom pa je u partnerstvu s pariskim slikarom Jacques Daguerre-om pokrenuo istraživanje nove metode. 1833 godine je Niepce umro, pa je Daguerre sam nastavio s istraživanjima.

1839. je Jacques Daguerre najavio da je našao način kako može proizvesti permanentni pozitiv. Taj je izum nazvan Dagerotipija, a Francuska vlada je izum odmah otkupila i ponudila svima zainteresovanim mogućnost da se bave fotografijom i dalje je razvijaju. Daguerre i Nepce-ov unuk su zauzvrat dobili doživotnu rentu.
Istovremeno je u Engleskoj William Fox Talbot otkrio drugi postupak, nazvan kalotipija, ali je otkriće držao u tajnosti. Za razliku od dagerotipije, rezultat kalotipije je bio negativ iz koga se mogao proizvesti neodređen broj pozitiva.

Talbot je svoje otkriće patentirao što je uveliko limitiralo razvoj i popularnost te metode. U sledećih nekoliko decenija fotografi su umnogome unapredili celi postupak, ali verovatno najbitniji pomak je učinio George Eastman koji je izumeo fotografski film, tj. tanku prozirnu traku s fotoosetljivim slojem.

Prvi aparati koje je proizveo u svojoj fabrici Kodak su imali ugrađen film, a nakon što bi se potrošila rolna filma – ceo fotoaparat bi se vraćao u Kodak, a oni bi film razvili, napravili pozitive i vratili aparat vlasniku zajedno s fotografijama i novom rolnom filma. Kasnije varijante fotoaparata su omogućavale vlasniku da i sam menja film i razvija fotografije.

1925. godine na tržište je puštena 35milimetarska Leica – aparat čija rolna filma je bila široka 35mm, što je bilo puno manje od svih dotadašnjih (velikoformatnih) aparata. Leica je snimala fotografije čije su stranice (najčešće) imale odnos 2:3, što je od tada postao više-manje standard.

Sledeći veći tehnološki korak je bila fotografija u boji. Samo po sebi to nije bilo revolucionarno otkriće, jer bilo je nekoliko više ili manje uspešnih eksperimenata s bojom tokom devetnaestog veka.

Prvi moderni film u boji, Kodachrome je pušten u masovnu proizvodnju 1935. godine. Ipak, tek u zadnjih nekoliko decenija prošlog veka film u boji postaje popularan među amaterima i profesionalcima.