Intervju sa fotografom – Nicholas Sinclair

©  Nicholas Sinclair
© Nicholas Sinclair

© Intervju sa Nikolasom Sinklerom uradila Elizabet Roberts

Elizabet Roberts: Dolazite iz umetničkog miljea -
Vaša majka je umetnik i vaša umetnost je potekla iz likovnog izraza.
Vi ste odlično upoznati sa temom, pa nije ni veliko iznenađenje kada ste počeli rad na ovom projektu – portretima umetnika. Možete li nam reći koja je pokretačka snaga iza toga?

Nicholas Sincler: Rano sam shvatio da imam afinitet prema umetnicima i da sam u stanju da iz posete umetničkom studiju ponesem fotografije koje imaju neku vrednost, ne u novčanom smislu, već kao istorijski zapis. Znao sam da treba da nastavim sa radom i to je ono što me pokreće.

ER Koliko je trening na likovnom polju uticao na vaš pristup fotografisanju portreta?
NS On utiče na svaki aspekt onoga što radim kao portretni fotograf. Mnoge odluke koje donosim kada radim su slične slikarskim – prenosim trodimenzionalno podešavanje na jednu dvodimenzionalnu površinu, misleći na linije, ton i boju, koristeći ivice kompozicije, podelom plana slike, koristeći svetlost i senke… Sve ovo igra odlučujuću ulogu u kreativnom procesu. To su sve stvari koje sam nesvesno apsorbovao gledajući slike, bavljenjem slikarstvom. Kada sam počeo svoju forografsku karijeru, ove lekcije su već uveliko bile podloga za dalji rad.

ER Kako birate svoje motive? Da li odlučuje vaše mišljenje ili reakcija na njihov rad utiče na vaš izbor?
NS Jeste. Meni je teško da ostvarim cilj kada razmišljam o umetnicima, jer imam pravu strast prema vizuelnim umetnostima i verujem, da ako smo otvorenih osećanja za umetnička dela, ona mogu imati presudan uticaj na naš život i rad. Ovo je svakako bio slučaj u mom životu. Ima ljudi čijem se radu divim i drugih čiji rad nema veze samnom…
Sve je do umetnika – da li žele ili ne žele da budu fotografisani. Ponekad se slažu i ponekad ne. Tako pronalaženje mojih portretnih motiva predstavlja nepredvidiv i vijugav proces.

ER Šta želite da postignete sa portretom umetnika?
NS Fotografije sa integritetom koje angažuju gledaoca na drugačijem nivou i gde se radi o svakom elementu fotografije ponaosob. To nije tako jednostavno postići. Bilo je trenutaka kada osećam da sam došao veoma blizu, (Caro i Auerbach na primer), ponekad kad sam osetio kao da sam uspeo. Ako napustim atelje umetnika sa dobro osmišljenim portretom, tada sam srećan.

ER Koliko je važno za vas da se uključite u rad umetnika kada fotografišete portet i kako birate pozadinu?
NS Nije bitno, ali može učiniti sliku još doslednijom i može se  više vizuelnog uhvatiti. Ponekad moguće u fotografiji da se uspostavi dijalog između umetnika i njihovog rada, ili sa materijalima koje koriste, a to može doneti nešto vredno. Ovo zavisi šta je u studiju u vreme moje posete. Ima dosta improvizacije u onome što radim. Moj prioritet je da napravim jak portret, tražim načine da ovo ostvarim. Tražim linije i oblike koji vode pogled posmatrača je preko ravni slike. Moj cilj je da stvorim vizuelnu strukturu koja podržava psihološku dimenziju na fotografiji, to uvek ide naporedo. Ako pozadina odvraća pažnju ili zbunjuje onda se snaga slike podriva, pa se trudim da pronadjem pozadinu koja doprinosi ukupnoj kompoziciji in to  je od suštinskog značaja za uspeh ovih fotografija.

ER Koliko je važna ličnost nekog umetnika za Vaš rad? Da li pokušati da uspostavite ovu vezu u svojim portretima?
NS Mislim da ta dva pojma imaju jaku vezu. Rad je produžetak misaonog procesa umetnika i njihova intuicija. Dobra fotografija ima potencijal da podrći ovu vezu. Moja uloga je da prepozna i izabere fotografiju koja potvrđuje umetnika. Ja sam fasciniran pogledom, ta veze između subjekta i posmatrača ono što se prenosi u tom trenutku. To može biti veoma moćna stvar kada radite na portretnoj fotografiji.

ER Da li mislite da je nešto vaše je prisutna u portretima?
NS Siguran sam da postoji. Ako vidite kolekciju mojih fotografija, vidite nit koja se provlači kroz rad.

ER Počeli ste ovaj projekat 1990. godine, kada ste fotografisali John Pajper, objavili ste knjigu o tom radu 2000. godine. Da se to nastavlja i danas – kako postići doslednost kontinuiteta? Posebno je interesantan Vaš eksperimentalni rad – to kako odolevate iskušenju da eksperimentišete i menjate Vaš projekat?
NS Uvek sam radio u seriji. Kada započnem seriju, sam odlučujem o formatu kamere i
načinu rada i onda ostajem sa tom kombinacijom tokom cele serije. Projekat slikara je najduži koji sam radio. Kada je druga knjiga objavljena, postoji osećaj kohezije u radu. Promena na digitalnu fotografiju čini rad mnogo lakšim i mnogo jeftinijim za mene, ali to bi prekinulo kontinuitet, tako da i dalje radim sa Hasselblad-om na film. To se može opisati kao neka vrsta ozbiljnosti, želja da se posvetim onome što radim, bez obzira na ishod.

ER Zašto ste odabrali da fotografišete umetnika (čiji rad je često u koloru) u crno -beloj tehnici?
NS Postoji duga tradicija rada sa umetnicima u crno beloj vizuri i želim da očuvam tu tradiciju. Neki od poznatih fotografa u poslednjih 100 godina fotografisali su umetnike i rezultati su fascinantni. Mislim o Irving Pen-ovom portretu Džon Marin-a , Cartier-Bresson-u koji je portretisao Matisse-a i Giacometti-a, Arnold Nevman koji je portretisao Mondrijana, Hans Namuthovi portreti Džekson Polok-a, John Deakinove portrete Francis Bacon-a, Fransoa Majerovi portreti Ričard Sera. Oni ostaju u sećanju, jer su izuzetno snažne fotografije i sve su u crno-beloj tehnici. Snimam u boji kada osećam da boje same ga traže taj potret, volim suptilnost. Osećaj koji dobijate sa srebrno želatinskim printom je nezamenljiv i do sada nisam našao ništa što mogu da uporedim sa tim.