Činjenica jeste da i ovakvi motivi mogu biti inspirativni, ali prema onome što (na fotografijama koje stižu do nas) imamo priliku da vidimo, to nije slučaj. Razloga za to ima zaista mnogo, ali jedan je veoma važan, a to je kreativnost. Nije dovoljno samo podići fotoaparat i pritisnuti okidač, a o gotovoj fotografiji razmišljati isključivo kroz mogućnosti naknadne obrade.
Bez obzira na to da li snimate za kućni album ili imate veće pretenzije, dobra fotografija uvek će biti primećena jer osmišljavanje kadra i načina prikazivanja neke osobe čini veliku razliku između škljocanja i fotografisanja. Veoma mi se svidelo razmišljanje jednog stranog profesora koji je rekao da ako u tražilu vidiš poznatu sliku, ne treba da fotografišeš!
Snimanje portreta ima svoja pravila, kao i sve ostale oblasti u fotografiji. Za početak, odmah treba reći da, iako je fotografija za dokumenta takođe portret, osim u nekim zaista retkim prilikama, frontalno prikazano lice na kome se jasno vide oba uveta i deo grudi, nije ono što želimo. Portretom u širem smislu mogu da se smatraju sve fotografije koje, dovoljno krupno, prikazuju neku osobu.
Često se dešava da, kada poželite da snimite nečiji portret, osoba ispred vas okrene glavu i kaže kako ne želi da se ”slika” jer ne izgleda dobro na fotografijama. Dve stvari su uzrok ovakvom stavu i obe su apsolutno tačne.
Prvo – skoro sve fotografije koje neko ima u albumu snimljene su pogrešnim objektivom, tj. žižnom daljinom. U većini slučajeva žižna daljina objektiva koji je korišćen obuhvata širokougaono područje. Posledica toga jeste perspektivna distorzija koja bliže objekte čini većim no što stvarno jesu. Na ovako snimljenim portretima to se vidi kao ogroman nos i lice koje kao da je istegljeno prema krajevima snimka.
Drugi razlog loših portreta jeste ugrađeni blic čije ravno i jako svetlo doslovno spljošti lice i uništi svu njegovu plastičnost, tj. trodimenzionalnost. Uz sve to, blicevi ugrađeni u male fotoaparate suviše su blizu osi objektiva i na snimku daju neugodan efekat crvenih očiju.
U ovoj priči o osnovnim pravilima snimanja portreta izbegavaćemo ugrađeni blic, a koristićemo telepoložaj zuma uz osnovna pravila kadriranja. Pravila kadriranja nije previše teško naučiti, a kao i sva pravila, ponekad je njihovo kršenje put ka nečemu novom i zanimljivom.
Na početku treba upoznati pravila kadra. Siguran sam da ste do sada čuli za tzv. ”zlatni presek”. Neki od editora danas imaju, u okviru Crop alata, pomoćnu mrežu, a slična stvar postoji i na fotoaparatima gde čak možete naći linijom nacrtanu siluetu koja označava mesto gde treba smestiti osobu koju snimate.
Na većini kompaktnih fotoaparata nema drugih kontrola fokusa osim automatskih, a najvažnije je da je ravan oštrine zahvatila oči, jer ako su oči mutne, portret jednostavno nije dobar.
Sa D-SLR fotoaparatima kontrola fokusa može biti i ručna, što vam daje dodatnu brzinu u radu jer snimak možete napraviti bilo kog trenutka, bez čekanja da fotoaparat odluči da li je fokus dobar ili ne.
S obzirom na to da ćemo za snimanje portreta najčešće koristiti teleobjektive, sledeći važan faktor jeste vreme eksponiranja. Iako imate na raspolaganju sisteme ”smirivanja”, i dalje je dobro držati se pravila da broj koji označava vreme ekspozicije treba da odgovara žižnoj daljini koju koristite. U praksi to znači da ako je žižna daljina objektiva 250 mm ne bi, bez stativa, trebalo da snimate ekspozicijama dužim od 1/250 sekundi.
Upoznajte osobu
Jedan od svakako najvažnijih uslova neophodnih za snimanje dobrog portreta jeste komunikacija, a nju je najlakše ostvariti ako vam je model poznat od ranije. Ako nije, potrudite se da ostvarite kontakt pre ”glavnog” snimanja, a nije na odmet da tokom tog prvog susreta objasnite šta želite i napravite nekoliko probnih snimaka – kako biste model navikli na fotoaparat. Ovo je neophodno jer ljudi podsvesno pokušavaju da se predstave u ”najboljem svetlu” i imaju potpuno drugu mimiku lica i kretanja (”govor”) tela..
Milan Živković
Foto-škola