Preteča fotografije je tzv. “camera obscura“, koju su koristili slikari pejzaža i portretisti sve do devetnaestog veka. Međutim, suština fotografije je da se ona mora sama stvoriti i zadržati na nekom fotoosetljivom materijalu.
Problem s ranom fotografijom je bio upravo u tome kako sliku zadržati. Postojali su, naime, materijali koji su u dodiru sa svetlom menjali boju i koji bi onda u kombinaciji s camerom obscurom davali fotografije, ali one nisu bile trajne.
Problem je 1825. rešio Nicéphore Niepce. Njegova metoda je zahtevala višečasovnu ekspoziciju uz jako dnevno sunce. Ipak, njegova metoda se nije pokazala najboljom pa je u partnerstvu s pariskim slikarom Jacques Daguerre-om pokrenuo istraživanje nove metode. 1833 godine je Niepce umro, pa je Daguerre sam nastavio s istraživanjima.
1839. je Jacques Daguerre najavio da je našao način kako može proizvesti permanentni pozitiv. Taj je izum nazvan Dagerotipija, a Francuska vlada je izum odmah otkupila i ponudila svima zainteresovanim mogućnost da se bave fotografijom i dalje je razvijaju. Daguerre i Nepce-ov unuk su zauzvrat dobili doživotnu rentu.
Istovremeno je u Engleskoj William Fox Talbot otkrio drugi postupak, nazvan kalotipija, ali je otkriće držao u tajnosti. Za razliku od dagerotipije, rezultat kalotipije je bio negativ iz koga se mogao proizvesti neodređen broj pozitiva.
Talbot je svoje otkriće patentirao što je uveliko limitiralo razvoj i popularnost te metode. U sledećih nekoliko decenija fotografi su umnogome unapredili celi postupak, ali verovatno najbitniji pomak je učinio George Eastman koji je izumeo fotografski film, tj. tanku prozirnu traku s fotoosetljivim slojem.
Prvi aparati koje je proizveo u svojoj fabrici Kodak su imali ugrađen film, a nakon što bi se potrošila rolna filma – ceo fotoaparat bi se vraćao u Kodak, a oni bi film razvili, napravili pozitive i vratili aparat vlasniku zajedno s fotografijama i novom rolnom filma. Kasnije varijante fotoaparata su omogućavale vlasniku da i sam menja film i razvija fotografije.
1925. godine na tržište je puštena 35milimetarska Leica – aparat čija rolna filma je bila široka 35mm, što je bilo puno manje od svih dotadašnjih (velikoformatnih) aparata. Leica je snimala fotografije čije su stranice (najčešće) imale odnos 2:3, što je od tada postao više-manje standard.
Sledeći veći tehnološki korak je bila fotografija u boji. Samo po sebi to nije bilo revolucionarno otkriće, jer bilo je nekoliko više ili manje uspešnih eksperimenata s bojom tokom devetnaestog veka.
Prvi moderni film u boji, Kodachrome je pušten u masovnu proizvodnju 1935. godine. Ipak, tek u zadnjih nekoliko decenija prošlog veka film u boji postaje popularan među amaterima i profesionalcima.