Modni fotograf Mario Testino je rođen u Limi, Peru, u Južnoj Americi, 1954. godine. Odrastao je u mešovitoj špansko – italijansko – irskoj porodici.
Studira ekonomiju prvo na Univerzitetu u Pacifiku u Limi, a kasnije studira pravo na Katoličkom univerzitetu u Limi. Nakon toga odlazi na Univerzitet u San Dijegu da studira međunarodne odnose.
1976. godine, seli se u London gde nastavlja karijeru kao fotograf. U početku radi kao konobar da bi finansirao bavljenje fotografijom.
U jednom od restorana gde je radio, sreće jednog od urednika britanskog Vogue-a i on ga poziva da donese uzorke njegovog fotografskog rada u redakciju časopisa. Testino ubrzo počinje da radi kao slobodni fotograf za britanski Vogue.
Počinje profesionalnu karijeru radeći na evropskim izdanjima Vogue-a i u Sjedinjenim Američkim Državama za Vaniti Fair a kasnije i za američki Vogue.
Godine 1995, Testino da fotografiše Gucci kampanju. Testino voli glamur i senzualnost moćne Gucci odeće i Gucci pravi pravu estetsku oluju u svetu mode. Veoma je tražen nakon toga i biva angažovan da snima kampanje super – brendova kao što su Donna Karan i Versace.
On stavlja svoje modele u velike grupe koje prenose vitalnost i energiju, obično ih postavlja u pozadinu događaja ili svakodnevnu životnu situaciju. On je danas jedan od najvećih svetskih modnih fotografa najvećih modnih časopisa. Fotografisao ličnosti kao što su Kira Najtli, Madona, Kim Basinger, Elizabeth Hurlei, Gvinet Paltrou, Janet Jackson, Cameron Diaz, Meg Rajan, Džulija Roberts i Catherine Zeta Jones. Ono što ga je definitivno uzdiglo i donelo mu svetsku slavu su njegovi portreti princeze Dajane za Vaniti Fair.
U martu 2005, dobija plaketu na Rodeo Drive Valk, za doprinos modi i šou biznisu. Testino tada kaže:”Šik nije ništa drugo nego potpuno ništa.” On otkriva buduće modele i pokreće njuhove karijere, kao što su Georgina Grenville, Gisele Bundchen, Lisa Vinkler, Carolin Murphi i Jackuetta Viler.
Mario Testino je objavio svoju prvu knjigu fotografija i kolekciju pod nazivom “Any Objections”, 1999. godine. 2003. godine objavljuje radove pod nazivom “Portraits” koji prati njegovu izložbu u National Portrait Gallery.
2005. godine, otvara izložbu fotografija princeze Dajane, “Diana: Princess of Wales” u Kensington palati.
Lu Guang je rođen 1961. godine, u provinciji Zhejiang, u Kini.
Od kada je 1980. godine prvi put držao kameru u ruci, rodila se ljubav prema fotografiji, u vreme kada je bio radnik fabrike u svom rodnom gradu u oblasti Longkang.
Između 1993. i 1995. godine, on uzima časove na Likovnoj akademiji Univerziteta Tsinghua (ranije Centralne akademije lepih umetnosti i zanata) u Pekingu.
Kao slobodni fotograf od 1993., Lu Guang je razvio velike dokumentarne projekte u Kini, sve na sopstvenu inicijativu, sa fokusom na neke od najznačajnijih socijalnih, zdravstvenih i ekoloških pitanja sa kojima se danas suočava njegova zemlja.
Njegov fotografski rad uključuje priče o kopačima zlata, lokalnim rudarima, epidemijama SARS-a, zavisnicima od droge duž kinesko – burmanske granice, sela AIDS-a u provinciji Henan, uticaju pruge Cinhaj- Tibet, industrijskom zagađenju i medicinskim efektima oboljenja šistozomijaza.
Njegov rad o selima AIDS-a osvojio je prvu nagradu u kategoriji savremenih pitanja u World Press Photo konkursu 2004. godine. Foto priču o zavisnicima od droge u južnom Junan-u je izlagao na Visa pour l’ Image iste godine.
Godine 2005. postao je prvi fotograf iz Kine koji će biti pozvan od strane Stejt departmenta kao gostujući naučnik.
2008. godine Lu Guang osvaja nagradu “Henri Nannan” za fotografiju u Nemačkoj.
2009. godine je bio je dobitnik Eugene Smith Memorial fonda, a 2010. osvojio je prestižnu nagradu National Geographic Photography Grant.
Pogledajte jedan mali deo njegovog fotografskog umeća!
Veoma intrigantno, iznenađujuće, poetično, istražuje Ištvan ine svetove, predele nekih boja nama znanih, a opet drugačijih od svega do sada viđenog.
Tanano i tiho, prebira umetnik po vodenom svetu, dok se mikrokosmički predeli nižu, omeđeni samo njegovom maštom, koja nam plavi čula i budi nedosanjano, ovaploćuje stvarnost.
Ova gozba prepuna života, pleni radoznalošću umetnika koji nanovo pronalazi ono za čime su mnogi još u bezizlaznoj potrazi, pojašnjava čulnost koju, ponekad, u trenucima osame, teško možemo da izmaštamo.
Spontano, resko, ali s merom, razvija se mimohod obličja i ćudi vodenog sveta. Raspoloženje naših duša preliva energijom kolorita i oseta, pa gotovo taktilno, zamičemo uskim labirintom onog finog unutarnjeg tkanja jedne rečite i zrele fotografske impresije. Dopipnuvši ono što nam Ištvan daruje od srca, činimo što nam je drago, zastanemo ili prođemo, zaigramo se snovima ili nastavljamo da sanjamo, kao deca, čedno, budno i zaneseno uživamo u svakom pogledu, u svakom radoznalom pokretu..
Sreća je za sve nas da imamo priliku da otkrijemo još jedan skroviti kutak iza naših očiju, gde obitavaju oseti – pređašnji, oni tek doživljeni, poneki tek zamirisani, koliko da ih prepoznamo netom nego nas kasnije preplave, kada se u mislima vratimo na njegove fotografije.
Taklo nas, zapamtili smo poruku i čekamo, žedni da još nebrojeno puta ugledamo očaravajući svet Ida, onostranu čulnost tek zapretenih mogila, što pokolenjima ostaju na polzu i radost, da ih opet, nekada kasnije ponovo otkriju kao nove, sveže, savremene, neprolazne.
Michael Kenna je rođen u Vidnes-u, u Engleskoj, 1953.godine.
Jedan je od petoro dece potekao iz radničke – katoličke porodice u Irskoj. U početku je težio da uđe u sveštenstvo, ali njegova strast i ljubav prema umetnosti ga odvode u Banburi, u School of Art, gde je studirao slikarstvo, a potom i fotografiju.
Kasnije je pohađao London College of Printing i počeo da radi kao fotograf i umetnik. Preselio se u San Francisko 1977. godine gde je bio veoma iznenadjen velikim brojem umetničkih galerija u gradu. To mu je omogućilo da unovči svoj rad i San Francisko od tada postaje njegov drugi dom.
Rad Michael Kenna-e se često se opisuje kao zagonetan, graciozan i potresno lep, nalik japanskim pejzažima. Kenna je prvi put posetio Japan 1987.godine i bio potpuno opčinjen izgledom zemlje. Tokom godina putovao je širom Japana i fotografisao. Od ove foto-avanture nastala je knjiga o Japanu. On opisuje ovaj rad, “više kao haiku, a ne kao prozu“; njegov rad je na fotografijama ispisan kao u toj kratkoj pesničkoj formi.
Kenna je fotografisao često u zoru ili u noćnim satima, sa dugim ekspozicijama i do 10 časova. Kenna kaže: “Sa dugim ekspozicijama možete fotografisati i ono što ljudsko oko nije u stanju da vidi“.
Njegovi printovi su prikazani na brojnim izložbama širom sveta i čine stalnu postavku mnogih muzeja, galerija i biblioteka, Biblioteka u Parizu; Muzej dekorativnih umetnosti u Pragu; National Galleri of Art, Vašington; Viktorija i Albert muzej, u Londonu. Kenna je takođe dosta komercijalno radio za velike klijente kao Volvo, Rolls Roice, Audi, Sprint, Dom Perignon.
Od 18 knjiga sa njegovim je fotografijama, koliko je do danas objavio, Japan zauzima počasno mesto.
Poznati podvodni fotograf Dejvid Doubilet rođen je u Njujorku 1946. godine.
Kada je imao osam godina, počeo je da se bavi ronjenjem na obalama Nju Džersija. U dvanaestoj godini snima pod vodom, koristeći Brovnie Havkeie kameru.
Diplomirao je na Bostonskom Univerzitetu 1970. Naredne godine, snimio je za National Geographic prve foto-priče kao što je – “Vrt jegulje u Crvenom moru”. Za ovaj časopis je od 1976. godine snimio i objavio veliki broj članaka iz oblasti podvodne fotografije.
Istraživajući svetska mora i okeane, Doubilet je fotografisao u dubinama jugozapadnog Pacifika, Novom Zelandu, Kanadi, Japanu, Tasmaniji, Škotskoj i na severozapadu Atlantskog okana.
Njegov rad ga odvodi i do slatkovodnih ekosistema, kao što su Bocvana – Okavango Delta i Kanada – St. Lavrence River. Fotografisao je Stingrais, sunđere i uspavane ajkule na Karibima, kao i olupine brodova u južnom Pacifiku, Atlantiku i na Perl Harbor-u.
Autor je više knjiga, kao što su: Light in the Sea, Water Light and Time, The Kingdom of Coral: Australia’s Great Barrier Reef i Fish Face. Dobitnik je mnogih prestižnih nagrada, uključujući i nagradu Sara, Lovell Thomas i Lennart Nilsson nagradu za fotografiju.
Doubilet je član Kraljevskog Fotografskog društva i Međunarodnog ronilačkog društva “Hall of Fame”.
14. novembra 2014. godine u 19 časova, u prisustvu brojnih zvanica, otvorena je međunarodna izložba fotografija pod nazivom Prvi međunarodni salon fotografije Senka.
Izložba je tematski podeljena u četiri segmenta: Senka, Crveno, Slobodna u boji i Slobodna monohrom.
Organizator izložbe, Srbija FOTO iz Beograda, obezbedio je pokroviteljstvo Foto saveza Srbije (FSS), Međunarodne organizacije umetničkih fotografa (FIAP), Fotografskog društva Amerike (PSA) i Međunarodnog fotografskog udruženja (UPI).
Na konkurs se prijavilo 335 učesnika sa 4696 fotografija, iz 64 države.
Međunarodna žiri, sastavljena od vrhunskih umetnika fotografije, odabrao je 1449 fotografija od 303 autora iz 60 zemalja.
Otvaranja manifestacije, mameći čarobne zvuke iz svoje violine, označio je profesor Živojin Velimirović.
Nakon kratkog izlaganja od strane sekretara Prvog međunarodnog salona Senka, Dr Nenada Nikolića, prisutne je u ime UŽU i FSS pozdravio Božidar Vitas, istakavši da je u višestrukoj ulozi: kao domaćin ovog divnog prostora, u ime Udruženja umetnika Železnice Srbije, kao predsednik skupštine Foto saveza Srbije i kao delegat ove izložbe.
Zadovoljstvo da prisutnim dobitnicima uruči osvojene medalje i pohvale, pripalo je predsedniku Udruženja Srbija FOTO, Ljiljani Vrzić.
U galerijskom prostoru Svečanog salona glavne železničke stanice u Beogradu, posetioci su mogli uživati u digitalnoj projekciji svih primljenih radova kao i u izloženim printovima najboljih radova koji su nagrađeni medaljama.
Za ovu izložbu štampan je vrhunski katalog veličine 21×21 centimetar sa reprodukcijama 175 radova i statističkim podacima o ostvarenim rezultatima svih prijavljenih učesnika.
Manifestacija je okončana koktelom u prijatnoj atmosferi uz razgovor o fotografiji.
Elizabet Roberts: Dolazite iz umetničkog miljea –
Vaša majka je umetnik i vaša umetnost je potekla iz likovnog izraza.
Vi ste odlično upoznati sa temom, pa nije ni veliko iznenađenje kada ste počeli rad na ovom projektu – portretima umetnika. Možete li nam reći koja je pokretačka snaga iza toga?
Nicholas Sincler: Rano sam shvatio da imam afinitet prema umetnicima i da sam u stanju da iz posete umetničkom studiju ponesem fotografije koje imaju neku vrednost, ne u novčanom smislu, već kao istorijski zapis. Znao sam da treba da nastavim sa radom i to je ono što me pokreće.
ER Koliko je trening na likovnom polju uticao na vaš pristup fotografisanju portreta? NS On utiče na svaki aspekt onoga što radim kao portretni fotograf. Mnoge odluke koje donosim kada radim su slične slikarskim – prenosim trodimenzionalno podešavanje na jednu dvodimenzionalnu površinu, misleći na linije, ton i boju, koristeći ivice kompozicije, podelom plana slike, koristeći svetlost i senke… Sve ovo igra odlučujuću ulogu u kreativnom procesu. To su sve stvari koje sam nesvesno apsorbovao gledajući slike, bavljenjem slikarstvom. Kada sam počeo svoju forografsku karijeru, ove lekcije su već uveliko bile podloga za dalji rad.
ER Kako birate svoje motive? Da li odlučuje vaše mišljenje ili reakcija na njihov rad utiče na vaš izbor? NS Jeste. Meni je teško da ostvarim cilj kada razmišljam o umetnicima, jer imam pravu strast prema vizuelnim umetnostima i verujem, da ako smo otvorenih osećanja za umetnička dela, ona mogu imati presudan uticaj na naš život i rad. Ovo je svakako bio slučaj u mom životu. Ima ljudi čijem se radu divim i drugih čiji rad nema veze samnom…
Sve je do umetnika – da li žele ili ne žele da budu fotografisani. Ponekad se slažu i ponekad ne. Tako pronalaženje mojih portretnih motiva predstavlja nepredvidiv i vijugav proces.
ER Šta želite da postignete sa portretom umetnika? NS Fotografije sa integritetom koje angažuju gledaoca na drugačijem nivou i gde se radi o svakom elementu fotografije ponaosob. To nije tako jednostavno postići. Bilo je trenutaka kada osećam da sam došao veoma blizu, (Caro i Auerbach na primer), ponekad kad sam osetio kao da sam uspeo. Ako napustim atelje umetnika sa dobro osmišljenim portretom, tada sam srećan.
ER Koliko je važno za vas da se uključite u rad umetnika kada fotografišete portet i kako birate pozadinu? NS Nije bitno, ali može učiniti sliku još doslednijom i može se više vizuelnog uhvatiti. Ponekad moguće u fotografiji da se uspostavi dijalog između umetnika i njihovog rada, ili sa materijalima koje koriste, a to može doneti nešto vredno. Ovo zavisi šta je u studiju u vreme moje posete. Ima dosta improvizacije u onome što radim. Moj prioritet je da napravim jak portret, tražim načine da ovo ostvarim. Tražim linije i oblike koji vode pogled posmatrača je preko ravni slike. Moj cilj je da stvorim vizuelnu strukturu koja podržava psihološku dimenziju na fotografiji, to uvek ide naporedo. Ako pozadina odvraća pažnju ili zbunjuje onda se snaga slike podriva, pa se trudim da pronadjem pozadinu koja doprinosi ukupnoj kompoziciji in to je od suštinskog značaja za uspeh ovih fotografija.
ER Koliko je važna ličnost nekog umetnika za Vaš rad? Da li pokušati da uspostavite ovu vezu u svojim portretima? NS Mislim da ta dva pojma imaju jaku vezu. Rad je produžetak misaonog procesa umetnika i njihova intuicija. Dobra fotografija ima potencijal da podrći ovu vezu. Moja uloga je da prepozna i izabere fotografiju koja potvrđuje umetnika. Ja sam fasciniran pogledom, ta veze između subjekta i posmatrača ono što se prenosi u tom trenutku. To može biti veoma moćna stvar kada radite na portretnoj fotografiji.
ER Da li mislite da je nešto vaše je prisutna u portretima? NS Siguran sam da postoji. Ako vidite kolekciju mojih fotografija, vidite nit koja se provlači kroz rad.
ER Počeli ste ovaj projekat 1990. godine, kada ste fotografisali John Pajper, objavili ste knjigu o tom radu 2000. godine. Da se to nastavlja i danas – kako postići doslednost kontinuiteta? Posebno je interesantan Vaš eksperimentalni rad – to kako odolevate iskušenju da eksperimentišete i menjate Vaš projekat? NS Uvek sam radio u seriji. Kada započnem seriju, sam odlučujem o formatu kamere i
načinu rada i onda ostajem sa tom kombinacijom tokom cele serije. Projekat slikara je najduži koji sam radio. Kada je druga knjiga objavljena, postoji osećaj kohezije u radu. Promena na digitalnu fotografiju čini rad mnogo lakšim i mnogo jeftinijim za mene, ali to bi prekinulo kontinuitet, tako da i dalje radim sa Hasselblad-om na film. To se može opisati kao neka vrsta ozbiljnosti, želja da se posvetim onome što radim, bez obzira na ishod.
ER Zašto ste odabrali da fotografišete umetnika (čiji rad je često u koloru) u crno -beloj tehnici? NS Postoji duga tradicija rada sa umetnicima u crno beloj vizuri i želim da očuvam tu tradiciju. Neki od poznatih fotografa u poslednjih 100 godina fotografisali su umetnike i rezultati su fascinantni. Mislim o Irving Pen-ovom portretu Džon Marin-a , Cartier-Bresson-u koji je portretisao Matisse-a i Giacometti-a, Arnold Nevman koji je portretisao Mondrijana, Hans Namuthovi portreti Džekson Polok-a, John Deakinove portrete Francis Bacon-a, Fransoa Majerovi portreti Ričard Sera. Oni ostaju u sećanju, jer su izuzetno snažne fotografije i sve su u crno-beloj tehnici. Snimam u boji kada osećam da boje same ga traže taj potret, volim suptilnost. Osećaj koji dobijate sa srebrno želatinskim printom je nezamenljiv i do sada nisam našao ništa što mogu da uporedim sa tim.
Radisav Filipović rođen je 1952. godine u Leskovcu. Fotografijom počinje da se bavi u petom razredu OŠ “Petar Tasić “, u prvoj školskoj Foto sekciji u Leskovcu. Kasnije postaje član Foto kino kluba “Aca Stojanović” u Leskovcu .
Od 1970. godine se intenzivnije bavi fotografijom, a vanrednim školovanjem stiče zvanje Kvalifikovanog fotografa. Od 1979. godine profesionalno se bavi fotografijom, radi kao fotoreporter novina “Naša reč”, a nakon toga postaje urednik fotografije u istoj redakciji.
Takođe je, kao fotoreporter, je sarađivao sa vodećim jugoslovenskim novinama i magazinima. Od 1981. godine je i snimatelj Televizije Beograd – dopisništvo u Leskovcu.
Učestvovao je na više od 100 izložbi umetničke fotografije i pritom osvojio mnoge značajne nagrade. Održao je tri samostalne izložbe fotografije u Leskovcu 1986. , 2000. Lebanu i Beogradu 2012. godine .
Aktivno učestvuje u radu Foto kluba “Leskovac” kao izlagač i predavač u tradicionalnim Foto školama za početnike u okviru Programa edukacije Foto kluba “Leskovac”. Od 2009. godine obavlja dužnost Predsednika Foto kluba “Leskovac” .
Zvanje Kandidat majstora Foto saveza Srbije stiče 2010. godine, a Majstor fotografije postaje 2012. godine. Jedan je od autora izložbe “Biseri srpske fotografije” i član Upravnog odbora Foto saveza Srbije.
Pored toga, 2014. godine postaje član Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS). Član je i Udruženja novinara Srbije .
Živi i radi u Leskovcu, vlasnik je Grafičko – izdavačke kuće “Fileks”.
Bavi se kreativnom i primenjenom fotografijom.
Citati umetnika:
“Suština fotografije je u iskazu između viđenog i doživljenog promišljaja autora”
Radisav Filipović
“Umetnik stvara za budućnost koja kroz prošlost prikazuje sadašnjost ”
Radisav Filipović
O umetniku su rekli:
“Poenta kod većine Filipovićevih fotografija je na sadržaju koji obrađuje. On ne istražuje mogućnosti medija fotografije već mu fotografija služi da obeleži i istražuje situacije koje život pruža, nudi stvaraocima kao inspiraciju za umetnička stvaranja. Autentičnost zabeleženog trenutka, psihološka iznijansiranost portreta, lepota krajolika pri čemu je pejzaž shvaćen kao atelje autora, su osnove na kojima Filipović gradi likovne komponente svojih ostvarenja. Fotografska realizacija je u službi sadržaja i emotivnog naboja autora, ponekad naglašeno, i uz odricanje od dela informacija koje je percepirana situacija nudila. Autorski potencijal Filipovića je takav da ga može svrstati u zapažene protagoniste naše savremene fotografije”. 17.11.1986. u Beogradu Dragoqub Tošić
“Rade Filipović je poznat kao posmatrač života koji ume da odabere temu i posebno, da nađe adekvatan način da tu temu likovno obradi, poklanjajući punu pažnju psihološkom efektu koji njegova fotografija uvek izaziva. Zato redovno pored perfekcionizma u likovnim detaljima i fotografskom izrezu, ostvarenja Radeta Filipovića sadrže i poruku i podtekst. On razmišlja i ostvaruje vezu kroz fotografiju, pa i njegova fotografija poziva na promišljanje životnih tajni i situacija. Osim toga, njegove fotografije često su pune dramatike i pokreta i izražavaju dramu života sa izraženim psihološkim podtekstom. To su samo neki od razloga što fotografije Radeta Filipovića na svim izložbama izazivaju pažnju i pobuđuju i žiri i publiku da u njima vide nešto interesantno i izuzetno”. 15.10.1989. “Naša reč”, Leskovac, Nikolaj Timčenko
“Fotografska umetnost Radisava Filipovića nije samo optički praznik za oči već i za dušu. Ovaj majstor fotografije svojim objektivom na pesnički način beleži i obeležava život. Njegova camera obscura život pokazuje u njegovoj uspravnoj drami, stremljenju koje ima ljudsko dostojanstvo, bez obzira na njegovu prirodnu tragičnost. Bez obzira da li slika pojedinačne likove/portrete, detalje iz predela ili kompozicije likova, Filipović bira životne trenutke koji sažimaju dramatičnost života, što ume samo oko iskusnog majstora, sa smislom za proživljenost života, ali i majstora koji je strogo selektivan u izboru situacija i likova koje vredi zamrznuti u vremenu. I ostaviti ih kao dokument, kao komentar da je neko živeo, i kako je živeo”. 04.04.2012. godine Jovica Stojanović, antropolog
U okviru izložbe, biće uručene nagrade dobitnicima. Pored izložbe printanih radova koji su nagrađeni medaljama, prisutni će moći da vide digitalnu projekciju primljenih radova.
Adresa:
Svečani salon Železničke stanice u Beogradu (prvi peron, ulaz kod Plave lokomotive)
