Iz mračnih uglova izviruju vilenjaci, svetlo i tama kroz senku poigravaju se gradeći iluziju, moćnu, rečitu, bučnu…
Iluziju koja oslikanu stvarnost razastire pred gledaoce kao ćilim, što ga čvornovate ruke tkalje s ljubavlju zatežu po uglovima, ispravljajući nevidljive nabore.
Stvarnost sa crno-belih fotografija Branislava Strugara daje nam se uprošćena, pojašnjena a opet zagonetna.
Vredne ribare fino tkanje mreže od neba međi i s njime spaja, poput onih beskonačnih parelelnih pravih za koje Riman trvdi da se negde u daljini seku…
Nago telo je bez lica, tuđe, belasa se baršun pred očima, skoro da ga možemo dotaći. Jedro telo kazuje i nagoveštava svoj habitus neodvojiv od prirode kojoj se vraća kao izvorištu.
Stepenice su mnoge, odvode i dovode umorne korake, neke su stepenice doma, neke vode do zvezda u snovima. U tim visinama je vojnik, miran, rešen na skok u nepoznato. Možda je uplašen, pa mu strepnja umiva lice…
Toliko je toga na fotografijama gospodina Branislava Strugara.
Njegove fotografije su neumorni govornici, pričaju, pričaju, pričaju,…slušajte…Pssst!
