Hilandarski svetlopisi umetnika fotografije Rajka Karišića

Kandidat majstor fotografije Foto saveza Srbije i Crne Gore, Rajko Karišić, priredio je 13. februara 2014. godine, u Galeriji ’73 u Beogradu, svoju samostalnu izložbu fotografija pod nazivom HILANDARSKI SVETLOPISI.

U postavci je izložio 68 svetlopisa.

Podvižnički prikazujući svetlopise svete srpske carske lavre manastira Hilandar, Karišić se svrstava u grupu onih stvaralaca koji doprinose da se ova predačka svetinja ne zaboravi i da se prenese novim naraštajima srpskog naroda.

Izložbu je otvorio Dušan Milovanović, istoričar umetnosti, teoretičar, kritičar, publicista, sledećim rečima:

© Božidar Vitas, otvaranje izložbe svetlopisa Rajka Karišića
© Božidar Vitas, otvaranje izložbe svetlopisa Rajka Karišića

“Poštovani,

za manje od 20 dana navršiće se tačno deset godina od velikog požara u Hilandaru. Godišnjica ni velika ni mala, ali sasvim na mestu da se nekakav rezime sačini. Šta smo, koliko smo, da li smo dovoljno učinili da se ova velika lađa predačka renovira i uputi dalje ka budućim pokolenjima. Neki jesu poput ovoga pored mene, na čemu – svaka čast; a kako su, da li su i drugi u njegovom jatu ili se za podvig tek pripremaju?
Ali bolje ovako. Koliko li je ljudi zakoračilo na prag ove svetinje, koliko ih se iskreno pomolilo pred njenim vratima, koliko njih je celivalo dveri manastira, skrušeno prominulo prema Sabornom hramu? Koliko je njih istočilo zahvalnicu pred ikonom Presvete Bogorodice Trojeručice, zaneseno odslušalo prozbe i jektenija? Da li iko zna broj onih što su se ispovedili i pričestili, onih što su zauvek poneli zvuk slavoslovlja hilandarskih zvona, za navek sačuvali miris ondašnjeg tamjana?

© Božidar Vitas, otvaranje izložbe svetlopisa Rajka Karišića
© Božidar Vitas, otvaranje izložbe svetlopisa Rajka Karišića

Da li je iko opazio sve  blažene što su upamtili lelujavu svetlost sveća, ili bistra atonska svanuća, i u njihovim očima i dušama prepoznali čežnju za onim nestvorenim – Tavorskim svetlom… (?) Koliko li je onih što su pričestili oči i duše svoje ikonama i drugim lepotama – dobrotama hilandarskim; onih što su, zagledajući se u zidove i freske svetinje, silazili niz Reku Vremena, ka precima i istočnicima; koliko li je njih uistinu bilo? Po slabosti ljudskoj,  dato  nam je samo da se o tome domišljamo i pretpostavljamo. Dok odgovore zna jedino Onaj Koji Jeste, Prvi i Pravi, Istinoljubac, Čovekoljubac i Gospod naš – Isus Hristos. Sve je zapisano u Njegovoj Knjizi Života, do poslednje ižice.
A smerni sakupljajući mrvice znanja, i na predanje se oslanjajući obilato, vekovno blago izlažu onima što imaju oči da gledaju, uši spremne na slušanje i blagorazumije da srcem prime i dalje ka budućima lepotu i mudrost predačku pronose.

© Božidar Vitas, otvaranje izložbe svetlopisa Rajka Karišića
© Božidar Vitas, otvaranje izložbe svetlopisa Rajka Karišića

A prava namera Svetog Save i Svetog Simeona, pri gradnji Hilandara, bila je da na Svetoj Gori, u najsnažnijem duhovnom središtu Pravoslavlja i u najživljoj matici isihazma obrazuje Srbe, koji će dalje uspešno krmaniti Crkvom i zemljom svojom. O tom plemenitom naumu svedoči sam Sveti: ”Ne gradim ja Hilandar sebe radi, već radi moga zemaljskog Otačastva. Jer, gde će se sveštenstvo srpsko bolje obrazovati, nego li na Svetoj Gori i odakle će se spremnije povraćati u rod svoj, nego li sa Svete Gore”. I rezultat je svima znan: u hilandarskom bratstvu mnogi su revnovali, u Veri se utvrđivali, trpljenju i vrlinama se poučavali a najrevniji, njih šesnaestorica su se, kroz vekove, okrunili vencem svetiteljstva; ovde su bdeli i molili se još i tri buduća patrijarha srpska, postilo se    nekoliko mitropolita, a o broju arhiepiskopa, episkopa i igumana srpskih manastira mi račun nemamo; o tome brigu vodi Onaj koji sve zna.

© Božidar Vitas, otvaranje izložbe svetlopisa Rajka Karišića
© Božidar Vitas, otvaranje izložbe svetlopisa Rajka Karišića

U Svetom manastiru sve je sveto, jer je pripadalo svetiteljima, jer je osveštano, ili činom ili samim prisustvom svetitelja, pa kada bogoslužbenim predmetima, sasudima i utvarima prođe vreme, oni se nikako ne odbacuju, već se samo odlažu u riznice, kao svedočanstva velike prošlosti. I tako se čuva sećanje, na naše velike, revne i verne, na oce naše koji su u tkivo povesnice polagali svu snagu svoju, suze svoje, znoj, pa i krv kad zatreba. I blaga nepojamna i molitvena energija slagana vekovima i svetost svetinja hilandarskih mnogobrojnih kao magnet i kao svetionik jesu za sve Srblje, i sve ljude dobre volje i namere čiste.
Ka Hilandaru, kroz vekove, kreću se reke vernih što Vodu Života ištu; ka Istočniku svoje Vere hrle i oni gladni istinitog Znanja; stižu i mnogi nevoljnici s nadom da će im svetitelji i svetinje hilandarske biti od pomoći; mnoštvo je i onih, blagovernih što se po drugi put povraćaju da prinesu zahvalnice svetinjama; ali svi što su kušali vodu sa bunara Svetog Save, pomolili se pred hilandarskim čudotvorkama, celivali mošti, napunili oči i duše svoje lepotama – dobrotama hilandarskim – zauvek ostaju zaljubljenici i zarobljenici mesta ovog. I vraćaju mu se kao mestu pričasnom, mestu inicijacije, duhovnom svetilniku; na ljubav ljubavlju uzvraćajući. I šta god mogu čine da i trud svoj ugrade u velelepnost njegovu.

© Božidar Vitas, otvaranje izložbe svetlopisa Rajka Karišića
© Božidar Vitas, otvaranje izložbe svetlopisa Rajka Karišića

Mnogi su bezimeni, na hiljade, tragove svoje u Hilandaru i na hilandarskim dobrima mnogobrojnim vazda, kroz vekove – ostavljali. Dosta je i onih kojima se imena pamte, što su na Lestvicu Srpskoga Uspenja polagali dela trudova i talenata svojih, e ne bi li se Lestve očuvale, ojačale, i svedočile da još uvek jesu, jesmo i budet; da ima nade za Srpstvo i Pravoslavlje, i da se neće pred potomcima glava saginjati. O tome svedoče dela velelepna, uščuvana po riznicama, hramovima i kelijama mnogobrojnim. Obilje ikona, sasuda, tekstilija, drvo i kamenorezbe, i dela svetovna: slike, grafike, crteži i fotografija mnoštvo.
1
Sa njima, mnogi su fotografosi, na našem lepome jeziku – svetlopisci predelima hilandarskim prohodili, tiho gotovo na prstima, mir mesta ovog svetoga čuvajući i prašinu ne dižući. I za sobom dela ostavljali, u knjigama ponajčešće ili na ono malo izložbi, dosad viđenih. Jer strašna je obaveza i velika trema obuzima svakoga blagočestivoga koji se usudi pokušaju upodobljavanja svetinje velike i nesagledive. I viđali smo dobro, i manje dobro pa i neprimereno kući ovoj i odnosu prema njoj.
No manimo se i izoštrimo malo blendu na ovo delo oko nas. Mogao bih da vam pričam satima o tome gde je šta i kako od hilandarskih i svetogorskih upodobljenja predstavio, odštampao, čime je sve ukrasio publikacije mnoge, koliko mu već fotografija s mesta ovoga krasi mnogobrojne prostore svete i svetovne u Otačastvu ali i van njega. Ali neću o tome. Prisustvovao sam mnogo puta njegovom radu na terenu, ispotiha, prateći ga kao senka, jer me oduvek zanimao ”onaj trenutak” nastajanja dela, kreacija, jer u tome trenu pravi i iskreni umetnik pokušava da oponaša Tvorca, sve prema talentima od Njega dobijenim. I razumeo sam da ovaj čovek nosi srce blagočestivo i veliku ljubav za sa svoj Rod, za Gospoda svoga, za svu tvar i svu tvorevinu Njegovu. Jer bez toga i nema pristupa u blagoslovenu Umetnost, bez toga se ne može ništa započeti, a i ako se i pokuša – nikakve vajde biti neće. A vodilja njegova jeste, velika Ideja Pravoslavlja i promocija njenog dobroljepija, simfonije dobrote i lepote koje u svakom iskrenom delu počivaju, blistaju i pune energijama sve koji im čista srca pristupe.

© Božidar Vitas, otvaranje izložbe svetlopisa Rajka Karišića
© Božidar Vitas, otvaranje izložbe svetlopisa Rajka Karišića

Mogao bih o svakome od ovih dela pred vama da esej sačinim, da nižem slavoslovlja o hilandarskim maglama i maslinama, kako ih niko do sada nije svetlom opisao, mogao bih i o mnoštvu portreta da se raspričam, o odsjajima Sunca na fasadama starostavnim i slici Hilandara u kristalnom jezercetu… Ali čemu? Duboko verujem da će svako od ovih dela u svakome od vas uzburkati emocije i bez moga praznoslova.
Nažalost, s Rajkom sam bio u Hilandaru samo dva puta, ali nezaboravna; jer, samo mi je potvrdio da pripada soju vrhunskih, koji vidi ono što drugima izmiče, ili im žuta mrlja, radi grehova njihovih – ne dozvoljava da vide. Ovaj pred vama je pomilovan, njemu je jednostavno dato; on je čovek za velike zadatke i o njemu će se još i tek govoriti.

© Božidar Vitas, otvaranje izložbe svetlopisa Rajka Karišića
© Božidar Vitas, otvaranje izložbe svetlopisa Rajka Karišića

Još nešto, veoma važno. Nesreća što je zadesila Hilandar u noći ¾. marta 2004. leta Gospodnjeg, pred ovu generaciju je postavila naročito poslušanije. Pa potecite i pomozite i vi; pomolite se, odvojite od suviška svoga  ili od imanja, i uvek se sećajte Udovičine lepte. I još ovo, prema tome kako ćemo se i koliko slavnom zadatku obnove odazvati – meriće nas i poštovati oni što dolaze, duboko verujemo – budući – daleko bolji Srbi od nas sadašnjih. A prava plata, plata za revnost, već je unapred pripremljena, za dobrostive, u Gospodu.
Kao primer, gospodin Rajko Karišić već se upriličio velikoj koloni darodavaca. Na razne načine; darujući dela svoja ali i okupljanjem velikog jata prijatelja koji su, zaslugom njegovom -  darivali dela za obnovu Hilandara. Više od stotinu dela prikupljeno i čeka se zgodna prilika da se ona i predaju manastiru. Možda bi najbolje bilo slediti njegov primer i prema moćima svojim pridružiti se ovome plemenitom naumu i poslanju.
Pa uživajte, dragi moji, u lepotama naše Carske Lavre i pomjanite raba Rajka koji ih je pred vaše oči i srca prineo i kao svedočanstvo vremena, ali i na ponos Rodu, na slavu Bogu i mladima što će za njim nastupiti – kao metu za ugledanje – ogledanje, i pokušaj vrlog nadgrađivanja; što ni malo neće biti jednostavno niti lako.
A svima na zdravlje i na spasenije i javite svima vašima da dođu u ovaj divni prostor i pričeste oči svoje i srca svoja lepotama – darovima Rajka Karišića i našega vrlog i blagoslovenog Hilandara.

U Beogradu 13. Februara 2014. Leta Gospodnjeg                Dušan Milovanović

Božidar Vitas